.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 990/2015
15.09.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u radnom sporu tužioca M.O. iz B., čiji je punomoćnik V.E., advokat iz B., protiv tuženog JP PTT saobraćaja „Srbija“ iz Beograda, radi poništaja odluke, vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 398/13 od 04.02.2015. godine, u sednici veća održanoj 15.09.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 398/13 od 04.02.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1332/10 od 30.10.2012. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 19.11.2004. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos i otkazan ugovor o radu od 04.06.2003. godine i aneks ugovora o radu od 15.03.2004. godine, kao i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad na poslove i zadatke koje je obavljao pre donošenja osporenog rešenja. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog neisplaćenih zarada počev od 01.09.2004. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do dana isplate, sve bliže označeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog neisplaćenih pripadajućih iznosa iz ostvarene dobiti poslodavca na godišnjem nivou u periodu 2004. – 2012. godine isplati pojedinačne godišnje iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do končane isplate, sve bliže označeno u ovom stavu izreke, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom četvrtim izreke odbačena je tužba tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da na ime neisplaćenih iznosa iz stava trećeg izreke za tužioca izvrši uplatu svih zakonom predviđenih poreza i doprinosa nadležnom fondu PIO. Stavom petim izreke odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere tako da se naloži tuženom da ga odmah vrati na posao na radno mesto i zadatke koji odgovaraju školskoj spremi i iskustvu tužioca, a koja će ostati na snazi do pravnosnažnog okončanja ove parnice.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 398/13 od 04.02.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.
Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. i stava 2. tačka 12. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 382. stav 1. ZPP, na koji se u reviziji ukazuje jer je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode koji su relevantni za donošenje odluke o žalbi tužioca. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se takođe u reviziji ukazuje, jer drugstepena odluka nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, ima razloge o bitnim činjenicama, dati razlozi su jasni i dovoljni.
Prema utvrđenim činjenicama rešenjem tuženog od 19.11.2004. godine, na osnovu člana 101. tačka 3. i člana 103. stav 3. tada važećeg Zakona o radu, tužiocu raspoređenom na poslovima samostalnog referenta za plan i analizu u RJ „Ugostiteljstvo“ otkazan je ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline, odnosno ponašanja koje je takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, kao i zbog odbijanja da zaključi aneks ugovora o radu pod izmenjenim uslovima jer je 09.09.2004. godine iz nepoznatih razloga odbio da potpiše ugovor o radu pod izmenjenim uslovima kojim se počev od 15.09.2004. godine premešta iz RJ „Ugostiteljstvo“, u RJ „Prerada poštanskih pošiljaka“ na poslove stručnog referenta za finansijsko ekonomske poslove, o čemu je sačinjena službena beleška, te da je tužilac bio u obavezi da do 14.09.2004. godine dolazi na posao u RJ „Ugostiteljstvo“ ali u periodu od 01.09. do 14.09.2004. godine nije mu evidentirano prisustvo na radu, nije ni opravdao izostanak, a nije se ni kasnije javio u RJ „Prerada poštanskih pošiljki“. Tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o radu 04.06.2003. godine kojim se konstatuje da je zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 18.11.1991. godine na poslovima savetnika za unapređenje rada sa VII stepenom stručne spreme VSS u RJ „Ugostiteljstvo“ te da je tuženi dana 28.03.2004. godine doneo rešenje da će tužilac obavljati poslove stručnog referenta za finansijsko-ekonomske poslove sa VII stepenom stručne spreme – VSS u RJ „Prerada poštanskih pošiljaka“ i da će se zaključiti ugovor o radu pod izmenjenim uslovima sa obrazloženjem da se u RJ „ Prerada poštanskih pošiljaka“ ukazala potreba za obavljanjem poslova referenta sa visokom stručnom spremom, te da je po sopstvenom iskazu tužilac ovo rešenje primio i nije ga osporavao, a takođe iz iskaza tužioca utvrđeno da je primio i primerak ugovora o radu pod izmenjenim okolnostima ali ga nije potpisao.
Na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je osporena odluka tuženog zakonita.
Prema odredbi člana 103. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/2001 i 73/2001), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa tužioca, propisano je da poslodavac može da ponudi zaposlenom zaključivanje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima (stav 1.), da poslodavac može da ponudi zaključivanje ugovora o radu u smislu stava 1. ovog člana samo iz opravdanog razloga (stav 2.) i da zaposlenom koji odbije da zaključi ugovor o radu u smislu stava 2. ovog člana poslodavac može da otkaže ugovor o radu (stav 3.).
Prema utvrđenim činjenicama tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme počev od 18.11.1991. godine na poslovima savetnika za unapređenje rada sa VII stepenom stručne spreme VSS, u RJ „Ugostiteljstvo“. Tuženi je dana 28.03.2004. godine doneo rešenje da će tužilac obavljati poslove stručnog referenta za finansijsko-ekonomske poslove sa VII stepenom stručne spreme – VSS u RJ „Prerada poštanskih pošiljaka“ i da će se zaključiti ugovor o radu pod izmenjenim uslovima sa obrazloženjem da se u RJ „Prerada poštanskih pošiljaka“ pokazala potreba za obavljanjem poslova referenta sa visokom stručnom spremom. Kako je tužilac odbio da potpiše ugovor o radu pod izmenjenim uslovima, a nije osporavao rešenje tuženog koje se odnosi na njegov premeštaj, to su ispunjeni uslovi iz člana 103. stav 3. Zakona o radu za otkaz ugovora o radu kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Tuženi je tužiocu dostavio ugovor pod izmenjenim uslovima od 28.09.2004. godine, ugovor mu je ponuđen zbog potrebe procesa rada i zbog lošeg poslovanja RJ – Ugostiteljstvo, a pri tom tužiocu je ponuđeno radno mesto koje je bilo odgovarajuće s obzirom na to da je za isto bio predviđen VII stepen stručne spreme a koji je bio predviđen i za radno mesto na kome je tužilac radio u RJ „Ugostiteljstvo“. Iz ovako utvrđenih činjenica proizilazi da je tuženi u svemu postupio prema odredbi člana 103. Zakona o radu, jer je tužiocu ponudio zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima iz opravdanog razloga, tužilac je odbio da zaključi ugovor o radu pod izmenjenim uslovima, te mu je pravilno osporenim rešenjem tuženog otkazan ugovor o radu na osnovu odredbe člana 103. stav 3. tada važećeg Zakona o radu, kako to zaključuje drugostepeni sud.
Iz navedenih razloga neosnovano revizijom tužilac pobija drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je za otakz ugovora o radu dovoljno što su ispunjeni uslovi za otkaz na osnovu odredbe člana 103. stav 3. navedenog Zakona o radu i da u postupku po žalbi nije bilo potrebe da se ispituje prvostepena presuda i u delu zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa zbog povrede radne discipline. Stoga, neosnovano u reviziji tužilac ističe da je drugostepena presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava jer da drugostepeni sud nije ispitao zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa zbog povrede radne discipline koja je tužiocu osporenim rešenjem stavljena na teret.
Kako je odbijen zahtev za poništaj osporenog rešenja, to je pravilno odbijen zahtev za vraćanje na rad jer nema osnova za reintegraciju.
Vrhovni kasacioni sud je cenio ostale navode u reviziji tužioca pa je našao da su bez uticaja na pravilno donetu odluku drugostepenog suda.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Branislava Apostolović,s.r.
