Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizje na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je isplata dodatka na platu (uvećanu platu) po osnovu rada na dan praznika koji je neradni dan, rada noću i prekovremenog rada. Pobijana drugostepena presuda doneta je u skladu sa pravnim shvatanjem Vrhovnog suda izraženim u revizijskim odlukama donetim u predmetima u kojima je odlučivano o tužbenim zahtevima sa istim činjeničnim stanjem i pravnim osnovnom, da tužilac kao policijski službenik koji je u spornom periodu ostvario časove rada noću, časove prekovremenog rada i na dan pranika koji je neradni dan ima pravo na uvećanje plate po navedenim osnovima u vrednostima koje su utvrđene na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, a na osnovu člana 187. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br.6/16, 24/16, ) i člana 12. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Službeni glasnik RS“ br. 22/15, 17/18). Ovo posebno kod utvrđenja da tužiocu podkoeficijentom organizacije radnog vremena od 0,145 (koji je ušao u ukupni koeficijent plate tužioca) nisu obuhvaćeni rad noću i rad na dan praznika koji je neradni dan, (a koja prava su u pogledu osnova priznata i iskazana u obračunskim listama), već samo rad u turnusu i smeni (prema članu 10. tačka 2. Uredbe o platama policijskih službenika), a takođe tužilac sate prekovremenog rada nije iskoristio kroz preraspodelu radnog vremena, odnosno kroz slobodne dane, niti mu je za te sate isplaćena naknada.

Kako odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, to odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Razlozi revizije se delom odnose i na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti, pa ove razloge Vrhovni sud nije cenio.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije kao redovne na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 27.09.2021. godine i u njoj je označena vrednost spora od 90.000,00 dinara. Podneskom od 07.12.2023. godine tužba je preinačena povećanjem tužbenog zahteva na isplatu ukupnog iznosa od 1.149.241,84 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost od 9.823 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da je revizija tužene nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković