U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Tanja Oblučar, advokat u ..., protiv tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, Beograd, kao pravnog sledbenika Agencije za privatizaciju Republike Srbije, Beograd, čiji je punomoćnik Marija Ivanović, advokat u ..., radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o od 08.10.2019. godine, u sednici veća održanoj 08. oktobra 2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4131/17 od 08.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2119/16 od 23.06.2017. godine, stavom I izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje pravnog prethodnika tužene 13-34/2010 od 22.04.2010. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu. Stavom II izreke, obavezana je tužena da tužilji isplati naknadu štete na ime razlike u neto zaradi u iznosu od 3.593.986,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom kako je određeno u ovom stavu izreke, i da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 519.750,00 dinara. Stavom III izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati iznos od 1.155.630,00 dinara. Stavom IV izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje za isplatu iznosa od još 924.504,00 dinara na ime naknade štete umesto vraćanja na rad.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4131/17 od 08.10.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, kao pravnog sledbenika Agencije za privatizaciju, i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2119/16 od 23.06.2017. godine u stavu I, II i III izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, kojom pobija presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinjene pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po reviziji tuženog, po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/2018 i 18/2020 - u daljem tekstu: ZPP) i odlučio da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene od strane drugostepenog suda. Revizijskim navodima ukazuje se na izostanak razloga i obrazloženja kriterijuma propisanih Zakonom o radu o visini naknade štete umesto vraćanja na rad, te na teret dokazivanja činjenica od značaja za visinu naknade. Međutim, radi se o navodima usmerenim na pobijanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, od značaja za odmeravanje visine naknade, i eventualnim povredama odredaba parničnog postupka u postupanju prvostepenog suda, koji je utvrdio činjenično stanje, a ne u postupanju drugostepenog suda, te takvi navodi nisu od značaja u smislu revizijskih razloga iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, dok se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja revzija ne može izjaviti, po odredbi člana 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod pravnog prethodnika tužene od 21.10.2001. godine, a poslednje radno mesto na kome je bila raspoređena bilo je „... u Sektoru ...“. Tužena je 26.02.2010. godine donela Program rešavanja viška zaposlenih. Odlukom direktora tužene od 23.02.2010. godine usvojen je Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta sa obrazloženjem da je predlog navedenog pravilnika uz Finansijski plan upućen Vladi Republike Srbije na saglasnost, da je Vlada dala saglasnost na Finansijski plan i Program rešavanja viška zaposlenih. Prema Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 23.02.2010. godine, broj izvršilaca na radnom mestu tužilje smanjen je sa 12 predviđenih prethodni aktom o sistematizaciji, na 5 izvršilaca. Sproveden je postupak utvrđivanja viška zaposlenih, pa je tužilji rešenjem tužene od 22.04.2010. godine otkazan ugovor o radu zbog ekonomskih i organizacionih promena koje su dovele do smanjenja obima posla sa obrazloženjem da je doneto na osnovu odluke Vlade Republike Srbije o maksimalnom broj zaposlenih u organima državne uprave, javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje, kao i da je kao kriterijum prilikom utvrđivanja da je za radom tužilje prestala potreba uzeta u obzir ocena kvaliteta njenog rada koja obuhvata ocenu rezultata rada, odnosno ocenu potrebnih znanja i sposobnosti za obavljanjem poslova na kojima radi.

Utvrđena je visina razlike u neto zaradi tužilje za period od 12.05.2010. godine do 24.01.2011. godine i za period od 25.01.2011. godine do 30.11.2015 godine, u odnosu na zaradu koju bi primala da joj nije prestao radni odnos kod tužene. Odmerena je visina naknade štete umesto vraćanja na rad, u visini deset zarada tužilje, uz uzimanje u obzir celokupnog radnog staža tužilje i okolnosti da izdržava dvoje maloletne dece.

Revident smatra da se, s obzirom da je predlog Pravilnika uputio Vladi Republike Srbije na saglasnost uz Finansijski plan, te da je Vlada dala saglasnost na Finansijski plan, time ujedno saglasila sa planiranim brojem zaposlenih koji je predviđen aktom o sistematizaciji, koji je u skladu sa određenim maksimalnim brojem zaposlenih na neodređeno vreme kod tuženog, koji broj je odredila Vlada. Kako je Vlada dala saglasnost i na Program rada za 2010. godinu, na taj način je potvrdila da tužena sprovodi zakon i odluku na način kako je to navedenim propisima predviđeno. Prema tome, smatra da je postupila u skladu sa odredbom člana 5. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji da o sprovođenju tog zakona izveštava Vladu. Ukazuje na izjašnjenje ministarstva da saglasnost na akt o sistematizaciji nije bila potrebna. Osim toga, podaci o broju zaposlenih lica u javnim agencijama vode se u ministarstvu nadležnom za poslove finansija i objavljuju na internet prezentaciji tog ministarstva, dakle oni su javni, a nadzor nad primenom zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove finansija. Smatra da se na Agenciju za privatizaciju odredba člana 41. stav 3. Zakona o javnim agencijama ne primenjuje, shodno odredbi iz člana 57. tog zakona. Kod svega iznetog, tužena je primenila Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta koji jeste bio na snazi, te je rešenje za tužilju doneto na zakoniti način. Posebno, osporava pravilnost odluke o naknadi štete umesto vraćanja tužilje na rad u usvajajućem delu, bez obrazloženja o kriterijumima od kojih zavisi visina naknade po odredbi člana 191. Zakona o radu, o čijoj ispunjenost tužilja nije pružila dokaze. Zaposlenom pripada naknada štete samo u slučaju da sud odluči da zaposlenog vrati na rad, što isključuje naknadu štete na ime izgubljene zarade koja se zaposlenom isplaćuje prilikom vraćanja na rad.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili član 179. stav 9. i člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/05, 61/05 i 54/09) u vezi sa relevantnim odredbama Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i Zakona o javnim agencijama, kada su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i za naknadu štete zbog izgubljene zarade, te umesto vraćanja na rad.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava doneli odluku o tužbenom zahtevu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, na osnovu zaključka da tužena nije dokazala da je Vlada Republike Srbije dala saglasnost na Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, bez koje saglasnosti pravilnik nije mogao stupiti na snagu, s obzirom na odredbe člana 5. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji („Službeni glasnik RS“ br. 104/2009) i člana 41. Zakona o javnim agencijama („Službeni glasnik RS“ br. 18/2005 i 81/2005). Tužena se u donošenju akta o sistematizaciji pozvala na primenu Zakona o javnim agencijama (člana 21. stav 2.) o delokrugu direktora, te se odredbe tog zakona primenjuju na postupak donošenja tog akta.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Prema članu 2. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji („Službeni glasnik RS“, broj 104/09), maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme za svaki organ državne uprave, i javnu agenciju određuje Vlada (stav 2.), i broj zaposlenih predviđen aktom o sistematizaciji radnih mesta ne može biti veći od maksimalnog broja zaposlenih određenog aktom Vlade (stav 3.). Članom 5. istog Zakona propisano je da su javne agencije, pored ostalih subjekata, dužne da o sprovođenju ovog zakona izveštavaju Vladu; članom 7. propisano je da način izveštavanja, kao i druga pitanja od značaja za sprovođenje ovog zakona bliže uređuje Vlada; članom 8. da nadzor nad primenom ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove finansija; članom 9. da rok za donošenje akta u sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i aktom Vlade iz člana 2. stav 2. ovog zakona jeste 31.12.2009. godine i članom 11. stav 3. da se zaposlenima u javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje za čijim radom prestaje potreba nakon stupanja na snagu akta o sistematizaciji radnih mesta iz člana 9. ovog zakona isplaćuje otpremnina i otkazuje ugovor o radu u skladu sa zakonom.

Postupak utvrđivanja viška zaposlenih tužena je sprovela u primeni Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i s njim u vezi Odluke o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave i javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje, u vezi čega je usvojila tekst Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta za koga nije dokazala da je data saglasnost od strane Vlade, što je bilo neophodno s obzirom da se postupak usklađivanja broja zaposlenih sa propisanim sprovodi na način i pod nadzorom Vlade i odgovarajućeg ministarstva, čime su suspendovana određena ovlašćenja organa tužene. Zato nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da akt o sistematizaciji nije stupio na snagu, jer nije data potrebna saglasnost, a okolnost da je Vlada dala saglasnost na Finansijski plan tužene za 2010. godinu ne znači da je time data saglasnost na akt o sistematizaciji, jer on nije sastavni deo Finansijskog plana. Kako je članom 11. stav 3. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji izričito propisano da se zaposlenima za čijim radom prestane potreba, nakon stupanja na snagu akta o sistematizaciji radnih mesta otkazuje ugovor o radu, to u situaciji kada taj akt nije stupio na snagu, pobijano rešenje tužene nije zakonito, u smislu ispunjenosti uslova iz člana 179. stav 9. Zakona o radu da tuženi tužilji otkaže ugovor o radu. Stoga je sporno rešenje pravilno poništeno, kao nezakonito i tužena obavezana da tužilji isplati naknadu štete zbog izgubljene zarade, primenom člana 191. stav 2. Zakona o radu.

U skladu je sa uslovima propisanim odredbama člana 191. stav 4. Zakona o radu odluka nižestepenih sudova kojima je tužena obavezana da tužilji, pored naknade štete u vidu razlike od ostvarene do visine zarade koju bi ostvarila da je radila, u periodu od 12.05.2010. godine do 30.11.2015. godine, isplati i naknadu štete po zahtevu tužilje, s obzirom na okolnost da ne traži vraćanje na rad. Navedeni osnovi naknade štete se ne isključuju, kako to neosnovano tvrdi revident.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić