U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ... - ..., protiv tuženog BB … u ..., ..., čiji je punomoćnik Goran Nedeljković, advokat iz ..., radi zaštite uzbunjivača, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 uz 6/19 od 19.07.2019. godine, u sednici održanoj 26.12.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 uz 6/19 od 19.07.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 uz 1/16 od 14.01.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog stavljanja u nepovoljan položaj i nanošenje niza štetnih radnji isplati 500.000,00 dinara na ime povrede ugleda, 500.000,00 dinara na ime povrede časti, 500.000,00 dinara na ime povrede ljudskog dostojanstva i 500.000,00 dinara za širenje neistinitih navoda, ukupno 2.000.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade materijalne štete koju je trpeo u periodu kada je prestao radni odnos do momenta vraćanja na posao isplati 7.000.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba u delu u kome je traženo da sud utvrdi da je prema tužiocu preduzeto niz štetnih radnji i u delu u kome je traženo da sud obaveže tuženog da ukloni posledicu štetne radnje, tako što će tužioca vratiti na radno mesto i zaštititi ga daljeg progona. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 55.500,00 dinara u roku od 15 dana.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 uz 6/19 od 19.07.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P1 uz 1/16 od 14.01.2019. godine.  

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom dozvoljenih razloga, a iz sadržine navoda revizije proizilazi da istu izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede postupka se u reviziji posebno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu …, dugi niz godina sve do 29.09.2005. godine kada je između tužioca i tuženog zaključen sporazum o prestanku radnog odnosa. Tužilac je bio član sindikata ''VV'' i od 02.03.2001. godine bio je na funkciji zamenika glavnog poverenika sindikata ''VV'' BB sve do 21.04.2005. godine od kada je obavljao funkciju glavnog poverenika navedenog sindikata do 05.03.2010. godine. Tokom rada kod tuženog, tužilac je dopisima upućenim rukovodstvu … zahtevao informacije, ukazivao na nepravilnosti u radu, a povodom pritužbe zaposlenih, odnosno postupanje prodekana prof. dr GG, između tužioca i prodekana je došlo do verbalnog sukoba, zbog čega je početkom 2005. godine protiv tužioca pokrenut disciplinski postupak u kome je utvrđena odgovornost tužioca kao zaposlenog za povredu radne obaveze. Tužilac se nakon sporazumnog raskida radnog odnosa kod tuženog zaposlio u Preduzeće ''DD'' u kome je bio na poslovima fizičkog radnika, a u periodu od 01.10.2005. do 27.01.2009. godine. Nakon što je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog, on je nastavio da prati rad odgovornog lica i dešavanja na BB i povodom radnji koje je smatrao nepravilnim i nezakonitim upućivao je prijave Agenciji i Savetu za borbu protiv korupcije i podnosio krivične prijave. Obraćao se Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kao i Građevinskoj inspekciji opštine ... . U svim ovim dopisima i prijavama tužilac je ukazivao na protivzakonito otuđenje državnog poljoprivrednog zemljišta u korist privatnih lica, otuđenje pokretne imovine ..., neisplaćivanje zarade angažovanim radnicima, nezakonito trošenje novca BB, nezakonito izvođenje građevinskih radova na … i druge radnje. Povodom navedenih prijava protiv tuženog, kao i protiv nekih od odgovornih lica pokrenuti su prekršajni postupci u novembru 2013. godine, a u javnim tužilaštvima je tokom 2014. i 2015. godine po prispelom materijalu koji je dostavio tužilac zaveden veliki broj krivičnih prijava u kojima je kao prijavljeno lice označen BB u … . Tužilac je navode o zloupotrebama i nezakonitom radu odgovornih lica tuženog iznosio i u dnevnim listovima ''…'', ''…'', ''…'', ''…'' i drugim listovima. Povodom radnji koje je preduzimao ukazujući na nezakonito i nepravilno postupanje kod tuženog, tužilac je trpeo kritike, upućivane su mu pogrdne reči, tokom 2009. godine mu je bio zabranjen ulazak u zgradu …, o čemu je odluku doneo tadašnji dekan, a tuženi se obraćao MUP-u – PS … tokom 2014. godine tražeći da nadležni organ preduzme neophodne radnje i mere povodom boravka tužioca u zgradi …, predaje dopisa i verbalnih pretnji koje tužilac upućuje zaposlenima. Dopisom MUP-a tuženi je obavešten da po ovoj predstavci neće postupiti, jer je između tužioca i tuženog u toku višestruki postupak te da MUP nije nadležan da preduzme bilo kakve radnje. Tužilac je 2005. godine protiv tuženog podneo tužbu zbog poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa 29.09.2005. godine koji postupak je vođen pred bivšim Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3547/10 od 24.12.2010. godine kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen u celosti kao neosnovan zahtev tužioca. Ta odluka je potvrđena i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 679/11 od 08.02.2012. godine, a tužiočev predlog za ponavljanje postupka je odbijen. Tužilac je protiv tuženog i odgovornih lica kod tuženog vodio više postupaka sa zahtevima za naknadu štete, zbog povrede prava ličnosti, za utvrđivanje diskriminacije i naknadu nematerijalne štete, pa je u postupku pred prvostepenim sudom delimično usvojen zahtev tužioca i utvrđeno diskriminatorsko ponašanje tuženog – zabrane tužiocu da ulazi i boravi u zgradi BB, koja presuda je postala pravnosnažna 07.07.2016. godine po osnovu odluke Apelacionog suda u Beogradu Gž 649/16.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je, polazeći od Konvencije Ujedinjenih nacija protiv korupcije, odredbe člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 46. Ustava Republike Srbije, člana 2. Zakona o zaštiti uzbunjivača, čl. 12, 22. i 26. istog zakona, kao i člana 200. ZOO, našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan iz sledećih razloga. U samom tužbenom zahtevu tužilac je tražio da sud utvrdi da je prema njemu preduzeto niz štetnih radnji bez bližeg navođenja o kojim štetnim radnjama je reč, da se tuženi obaveže da ukloni posledicu štetne radnje tako što će ga vratiti na radno mesto i zaštiti ga od daljeg progona. Međutim, tužilac je ranije vodio spor za poništaj sporazuma o raskidu ugovora o radu, njegov tužbeni zahtev je odbijen, pa tužilac po ovom osnovu ne može zahtevati ponovno zasnivanje radnog odnosa i vraćanja na rad. Osim toga, član 26. stav 2. Zakona o zaštiti uzbunjivača propisuje da se tužbom za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem može tražiti zaštita, ali to ne znači da se može pobijati zakonitost pojedinačnog akta poslodavca kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog po osnovu rada. Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1 2073/05 je vođen postupak radi opšte nezakonitosti sporazuma o prestanku radnog odnosa i pravnosnažno je odlučeno presudom od 29.09.2005. godine, pa tužilac ne može ponovo pokretati isti postupak. Čak i da nije vođen poseban postupak povodom prestanka radnog odnosa i njegovog vraćanja na rad, sud ne bi mogao odlučivati o takvom zahtevu po ovoj tužbi, jer je tužba u tom delu neblagovremena. Tužilac je sa tuženim zaključio sporazum o prestanku radnog odnosa 2005. godine, to znači da je protekao rok od tri godine od momenta kada je saznao za činjenicu prestanka radnog odnosa zaključenjem sporazuma, pa je tužbu tužioca u tom delu odbacio (stav 3. izreke prvostepene presude). Vezano za naknadu nematerijalne štete, tužilac nije precizno opredelio kojim postupcima tuženog i u kom vremenu su mu nanete povrede prava povodom zahteva za naknadu nematerijalne štete. Nije dokazano na koji način su mu radnjama tuženog povređeni ugled, čast i pravo ličnosti u toj meri da bi to opravdalo dosuđivanje naknade iako je isti u sporu protiv tuženog uspeo vezano za diskriminaciju u odnosu na zabranu prilaska i ulaska na … . Tužilac nije dokazao radnje činjenja ili nečinjenja u odnosu koje su preduzete prema njemu koje bi predstavljale štetne radnje zbog kojih bi mu pripadala tražena zaštita zbog izvršenog uzbunjivanja niti je naveo u čemu se te radnje za koje tvrdi da je njima stavljen u nepovoljniji položaj, konkretno sastoje, a što je uslov za njihovo sankcionisanje i korišćenje prava na tužbu radi zaštite zbog izvršenog uzbunjivanja. Nije dovoljno uopšteno navođenje da se izvršene radnje sastoje u nepostupanju u skladu sa zakonskim propisima. Radnje koje tužilac navodi da su ga stavile u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica odnose se na postupak koji su ranije vođeni i koji su pravnosnažno okončani. Isticanje tih radnji ponovo u ovom postupku je praktično nedozvoljeno jer se ne može u dva postupka dokazivati da su učinjene određene radnje i tražiti odgovarajuća zaštita po istima.

S druge strane, tužilac nije dokazao da mu je nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, pa prvostepeni sud nalazi da je i njegov zahtev za naknadu nematerijalne štete neosnovan (stav 2. izreke prvostepene presude).

Odlučujući o žalbi tuženog, apelacioni sud je u svemu prihvatio razloge koje je dao prvostepeni sud nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo (citirane zakonske odredbe), pa je potvrdio prvostepenu presudu.

Ceneći navode iz revizije tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da isti nisu od značaja za donošenje drugačije odluke. Zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva se na pravilnoj primeni materijalnog prava i pravilnoj oceni da je u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno činjenično stanje. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac u toku postupka nije dokazao kada je i na koji način su mu radnjama tuženog povređeni ugled, čast i pravo ličnosti u toj meri da bi to opravdalo dosuđivanje naknade, a samo navođenje da se izvršene radnje sastoje u nepostupanju u skladu sa zakonskim propisima ne mogu biti osnov za pravo tužioca na naknadu nematerijalne štete. Dalje tužilac nije dokazao da mu je radni odnos prestao nezakonito, zbog toga je vodio postupak pred prvostepenim sudom i u tome nije uspeo, a sporazum o prekidu radnog odnosa koji je zaključio sa tuženim u toku 2005. godine je dalje ostao na snazi. Pravilno zaključuje drugostepeni sud da tužilac nije ni opredelio zaštitu koju traži (što je cenio i prvostepeni sud) u delu u kome je traženo utvrđenje da je prema njemu preduzeta štetna radnja, te da je shodno tome pravilna ocena da je takav akt – tužba neuredna.

Ni ostali navodi iz revizije tužioca nisu od takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić