Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž3 198/24 od 05.06.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P3 632/23 od 25.01.2024. godine, u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke, tako što su obavezani tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 129.450,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka solidarno isplate iznos od 27.000,00 dinara i stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne odluke donete u drugom stepenu tuženi blagovremeno, preko punomoćnika, ulažu reviziju sa pozivom i na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija). Ukazuju da se pobijanom presudom značajno odstupa od aktuelne sudske prakse viših instanci. Tužilac je u momentu objavljivanja teksta bio priveden i optužen. S tim u vezi dozvoljen je određeni stepen preterivanja i provociranja, kako bi se otvorila rasprava o pitanjima koju su od javnog interesa. O žrtvama i izvršenim krivičnim delima ne postoji model savršenog izveštavanja. Smatra da je pogrešno primenjeno materijalno pravo jer su sloboda govora i izražavanja temelji demokratskog društva. Ukazuju i da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku jer je „Adria Media Group“ d.o.o. Beograd prestala da postoji 01.08.2023. godine, kao i da su učinjene povrede iz člana 12. ZPP. Najzad, smatra i da je činjenično stanje pogrešno odnosno nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni revizijskog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi iz citirane zakonske odredbe za izuzetnu dozvoljenost revizije prvotuženog u ovoj pravnoj stvari, a radi ujednačavanja sudske prakse. Stoga je primenom odredbe čl. 404 st. 2 Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u prvom stavu.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. ZPP i našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe čl. 374 st. 2 Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilac je tužbu podneo protiv Adria Media Group“ d.o.o. Beograd, BB iz ... i VV iz ... za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti.

Prvotuženi Adria Media Group“ d.o.o. Beograd brisan je iz registra privrednih društava Agencije za privredne registre dana 01.08.2023. godine usled statusne promene pripajanja kod privrednog društva MONDO INC DOO BEOGRAD matični broj 20729384 kao društva sticaoca. Ova statusna promena registrovana je kod Agencije za privredne registre kao jedinstvene, elektronske, javne baze podataka, pa se i podatak o tome smatra javnim. Nezavisno od toga i prvostepeni sud, a za njim i drugostepeni zanemarujući žalbeni navod o statusnoj promeni, presude donose u odnosu na pravno lice koje je prestalo da postoji. Na ovaj način postupljeno je suprotno sudskoj praksi izraženoj u mnogobrojnim odlukama ovog suda povodom posledica statusne promene pripajanja iz odredbe čl. 505 Zakona o privrednim društvima.

Stoga, u odnosu na prvotuženog, zbog nepotpuno utvrđenih činjenica nije pravilno primenjeno materijalno pravo pa je odluka morala biti ukinuta te je primenom odredbe čl. 416 Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci u drugom stavu.

Kada su u pitanju revizije BB iz ... i VV iz ..., po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi iz citirane zakonske odredbe čl. 404 Zakona o parničnom postupku za njenu dozvoljenost revizije.

Prema činjeničnom utvrđenju, dana ...2021. godine u dnevnom listu „Kurir“ broj ..., objavljen je tekst pod naslovom „Kultura ... ...“ čija sadržina je u bitnom citirana u nižestepenim odlukama.

Prvostepeni sud, polazeći od odredbi članova 5, 59, 73, 101, 102, 103, 112, 113, 114, 115, 117. i 120. Zakona o javnom informisanju i medijima, te odredbi člana 154, 155, 198. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, zaključuje da su tuženi prouzrokovali nematerijalnu štetu tužiocu koja se ogleda u povredi prava na pretpostavku nevinosti, s obzirom da su informacije objavljene u predmetnom tekstu suprotne odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima, jer pre objavljivanja teksta tuženi nisu sa pažnjom primerenom okolnostima utvrdili istinitost i potpunost informacija. Tužilac je u predmetnom tekstu okarakterisan kao učinilac krivičnog dela protiv polne slobode pre pravnosnažnosti odluke suda, čime su postupili suprotno odredbi člana 73. Zakona o javnom informisanju i medijima.

Stoga je, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud dosudio naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu u iznosu od 50.000,00 dinara.

Prema stanovištu drugostepenog suda, odluka je pravilna iz drugih razloga. Drugostepeni sud obrazlaže da u spornom tekstu upotrebljen izraz „g... ... pedofilije“, nesumnjivo se odnosi na tužioca, da je predstavljen kao lice koje ima seksualnu nastranost koja se ogleda u seksualnoj privlačnosti prema deci istog, suprotnog ili oba pola što ne predstavvlja biće nekog krivičnog dela dok do radnje izvršenja, poput obljube nad decom zaista ne dođe, ali to svakako predstavlja uvredljivu tvrdnju podobnu da povredi čast i ugled tužioca. Po oceni drugostepenog suda, iako označavanjem tužioca kao pedofila nije došlo do povrede pretpostavke nevinosti, objavljene informacije imaju lezionu sposobnost da povrede čast i ugled tužioca budući da je on prikazan kao osoba sumnjivih moralnih vrednosti. U spornom tekstu tužilac je stavljen u izuzetno negativnu i omalovažavajuću konotaciju usmerenu na njegovu ličnost, jer se netačnim, nedozvoljenim i neproverenim informacijama stvara pogrešna slika o njemu i narušava mu čast i ugled. U pogledu dosuđenog iznosa od 50.000,00 dinara, Apelacioni sud smatra da je visina naknade pravilno odmerena.

Pobijana odluka u skladu je sa pravnim shvatanjem Vrhovnog suda u pogledu primenjenih odredbi Zakona o javnom informisanju i medijima.

Bez uticaja je pozivanje tuženih na obrazloženje odluke Ustavnog suda u Už 868/2020 od 23.02.2023. godine u kojoj je navedeno da: „izrazi iz teksta ne mogu da se posmatraju izolovano već u kontekstu spornog teksta pri čemu cilj nije uvreda ličnosti već privlačenje pažnje javnosti kao i da je u pitanju stil pisanja svojstven štampanim medijima, koji ulazi u domen zaštite slobode izražavanja“. U konkretnom slučaju ne radi se o tome da je određeni izraz posmatran izvan konteksta, već o tome da je izrečena nedvosmislena, krivičnom presudom nepotvrđena tvrdnja o tuženom koja je podobna da povredi čast i ugled. U tom smislu bez uticaja je, inače tačan, navod revizije o opravdanom interesu javnosti za društvenom diskusijom i za ceo slučaj jer u objavljenom tekstu, a u vezi iniciranog krivičnog postupka nije izražena sumnja u pogledu seksualnih sklonosti tužioca, već je izneta jasna tvrdnja koja nije potvrđena u postupku koji se vodi.

Vrhovni sud ukazuje da pozivanje na navodno neujednačenu sudsku praksu ne znači da takva zaista i postoji. Naime, pravilna primena materijalnog prava zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja odnosno od okolnosti svakog pojedinog slučaja.

Nema mesta izuzetnoj dozvoljenosti revizije ni iz drugih razloga predviđenih odredbom čl. 404 st. 1 Zakona o parničnom postupku.

Bitna povreda iz odredbe čl. 374 st. 2 tač. 12 Zakona o parničnom postupku na koju se ukazuje navodima o nedostacima obrazloženja i izreke kao i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, nisu dozvoljeni revizijski razlozi uopšte, pa ni osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije.

S toga je, primenom odredbe iz stava 2. navedenog člana 404 Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Prema odredbi člana 403. ZPP, koja propisuje uslove za izjavljivanje revizije, revizija se može izjaviti protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (stav 1) i uvek je dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano (stav 2. tačka 1), ako je drugostepeni sud preinačio presudu i usvojio zahtev (stav 2 tačka 2) odnosno ako je drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima (stav 2 tačka 3). Odredbom stava 3. istog člana propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Dakle, član 403. ZPP reguliše opšta pravila o pravu na reviziju, ako drugačije nije propisano posebnim zakonom. Posebni zakon u konkretnom slučaju je Zakona o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“ broj 83/14 ... ) koji je važio u vreme objavljivanja teksta i koji se primenjuje i u skladu sa prelaznom odredbom čl. 153 Zakona o javnom informisanju i medijima (Službeni glasnik RS br. 92/23). Odrebom čl. 126 propisano je da je revizija dozvoljena protiv drugostepene presude kojom je odbijen tužbeni zahtev (stav 1); da u parnici po tužbi za naknadu štete i po tužbi za ostvarivanje prava na deo dobiti reviziju iz stava 1 mogu izjaviti i tužilac i tuženi (stav 2); da protiv presude drugostepenog suda u parnici po tužbi za objavljivanje odgovora ne može da se izjavi revizija (stav 3). Najzad, saglasno članu 410. stav 2. tačka 5. ZPP, revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese.

Kako se u konkretnom slučaju revizijom pobija drugostepena presuda u usvajajućem delu tužbenog zahteva koja ima za predmet naknadu štetu, kako vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 50.000,00 dinara, kako se dozvoljenost revizije u odnosu na predmetno novčano potraživanje ispituje prema opštem pravilu sadržanom u članu 403. stav 3. ZPP i zavisi od vrednosti predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude koja u konkretnom slučaju ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija drugo i treće tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

U ponovnom postupku u odnosu na prvotuženog prvostepeni sud će imati u vidu primedbe ove odluke koje se odnose na sprovedenu statusnu promenu kao i njene procesnopravne i materijalnopravne posledice.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković