Protiv navedene pravnosnažne presude, tuženi – protivtužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjenim pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija tuženog – protivtužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tuženog se ukazuje da je učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 229. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud nije iznova cenio dokaze, niti utvrđivao drugačije činjenično stanje. Zbog navedenog bitna povreda na koju se ukazuje nije učinjena u postupku donošenja odluke koja se revizijom pobija.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o poslovnoj saradnji od 31.05.2019. godine, kojim je tuženi–protivtužilac preuzeo obavezu da izvodi rudarske radove (skidanje otkrivke, transplataciju i preradu građevinskog kamena) u skladu sa rudarskim projektom u kamenolomu „Smiljkova glava“ u Štubiku. Predmet ugovora bila je ekskluzivna eksploatacija i prodaja građevinskog kamena u količini od 500.000 tona tokom trogodišnjeg trajanja ugovora, pri čemu je tuženi bio jedini izvođač radova i kupac kamena. Tuženi se ugovorom obavezao da će u roku od 7 dana po dostavljenoj porudžbenici obezbediti i utovariti naručene količine materijala. Ugovorom je predviđeno da će ugovorne strane da razmene fakture do 5-tog u mesecu za prethodni mesec, gde će tužilac prvog reda fakturisati otpremljene količine tampona i frakcija po ugovorenoj ceni koja će se platiti do 12-og u mesecu. Aneksom br. 46/19 od 30.07.2019. godine, ugovorne strane su predvidele svoje odnose za prodaju prerađenog kamena od strane tuženog i to tako što tuženi prodaje kamen po dostavljenoj porudžbenici 7 dana pre datuma isporuke po uslovima koji su prilagođeni ovim aneksom.

Tužilac je tuženom ispostavio fakture u ukupnom iznosu od 2.178.000,00 dinara za izvedene radove (rad utovarivača, bagera sa čekićem, usitnjavanje i spuštanje kamena), koje tuženi nije platio. Između stranaka je tokom izvršenja ugovora vođena obimna prepiska, iz koje proizlazi da tuženi nije u potpunosti izvršavao porudžbenice tužioca, obrazlažući kašnjenja neispravnošću drobilice i prekidom rada zbog zimskog remonta puteva.

Prema nalazu veštaka ekonomsko-finansijske struke, ukupna vrednost izvedenih radova iznosi 2.178.000,00 dinara, a ukupna količina eksploatisanog kamena 102.829,88 tona (od toga 88.869,51 t za potrebe tuženog i 13.960,37 t za potrebe tužioca). Veštak je utvrdio da iznos naknade štete zbog izgubljene dobiti za neeksploatisanih 397.170,12 tona kamena iznosi 31.773.609,60 dinara.

Utvrđeno je da je do raskida ugovora, koji je tužilac jednostrano izjavio 27.01.2021. godine, došlo krivicom tuženog, jer nije izvršavao ugovorene količine ni dinamiku eksploatacije. Iz iskaza svedoka i zakonskog zastupnika tuženog proizlazi da je tuženi uglavnom vršio utovar tampona sa donje etaže i da je samo minimalno koristio izminirani kamen, što potvrđuje propust u izvršavanju ugovorenih radova.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su stanovišta, da tužiocu pripada naknada po ispostavljenim fakturama za uloženi rad utovarivača na utovaru tampona, bagera guseničara sa pneumatskim čekićem na usitnjavanju negabarita, na pripremi i spuštanju izminiranog kamena na platou za utovar u kamenolomu Smiljkova glava u Štubiku u ukupnom iznosu od 2.178.000,00 dinara, kao i da ima pravo i na izgubljenu dobit u iznosu utvrđenom nalazom veštaka (31.773.609,60 dinara), primenom članova 17, 124, 126, 132. 189. i 262. Zakona o obligacionim odnosima.

U pogledu protivtužbenog zahteva tuženog za iznos od 8.855.080,40 dinara na ime štete zbog povećanih troškova transporta iz kamenoloma „Rgotsko brdo“, nižestepeni sudovi su stanovišta da taj zahtev nije osnovan, jer je do raskida ugovora došlo krivicom tuženog, te nema pravo na naknadu štete. Osim toga, osnov i visina protivtužbenog zahteva zasnovani su na ugovoru o javnoj nabavci zaključenom sa Opštinom Negotin 15.06.2021. godine, odnosno na poslovima izvedenim nakon raskida ugovora, pa nije u uzročnoj vezi sa radnjama tužioca. Pri tome je sporazumom od 30.03.2021. godine tuženi obavestio tužioca da mu prepušta 70.000 tona kamena bez naknade, što takođe isključuje njegovo potraživanje.

Revizijom se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Revizijom se ukazuje da dokazni postupak po protivtužbi nije sproveden. Revident smatra i da je zaključak nižestepenih sudova o krivici tuženog za raskid predmetnog ugovora neutemeljen izvedenim dokazima. Prema zaključenom ugovoru i aneksu nisu ugovoreni oročeni periodi za eksplotaciju kamena na kamenolomu. Nepravilno je primenjeno i materijalno pravo. Tuženi je ugovorne obaveze izvršavao sukcesivno i skladu sa potrebama tužioca pa nije kriv za raskid ugovora, pa ne stoji ni jedan razlog za naknadu štete iz člana 124. ZOO. Tuženi nije imao obavezu da vrši granulaciju izminiranog kamena odnosno usitnjavanje izminiranog kamena ispod nivoa prerade. Tužilac je u tom smislu angažovao mehanizaciju prekoračujući prava i obaveze iz zaključenog ugovora. Isto se odnosi i na radnje utovara sa viših na niže etaže. Pored nepostojanja krivice, tužioci nisu dokazali postojanje štete u smislu člana 132. stav 1. ZOO.

Revizija nije osnovana.

Navodima revizije da dokazni postupak po protivtužbi nije sproveden nisu osnovani. Iz spisa predmeta proizlazi da je sud sproveo dokazni postupak u skladu sa članom 7. i 8. Zakona o parničnom postupku, te da je strankama omogućeno da se izjasne o svim dokazima. Protivtužbenim zahtevom tuženi-protivtužilac je tražio da sud obaveže tužioce-protivtužene da mu na ime naknade štete u visini razlike u ceni transporta između transportne cene od kamenoloma „Rgotsko brdo“ u odnosu na transportnu cenu od kamenoloma „Štubik“ plate iznos od 8.855.080,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Prvostepeni sud je zaključio da ovaj zahtev nije osnovan iz raloga što je do zaključenja ugovora sa opštinom Negotin došlo 15.06.2021. godine, odnosno nakon raskida Ugovora o poslovnoj saradnji radi eksploatacije i prodaje građevinskog kamena u kamenolomu „Smiljkova glava“ od 31.05.2019. godine. Iz izvedenih dokaza proizlazi da su stranke 31.05.2019. godine zaključile Ugovor o poslovnoj saradnji radi eksploatacije i prodaje građevinskog kamena u kamenolomu „Smiljkova glava“. Tuženi je bio obavezan da kao izvođač radova obezbedi redovnu eksploataciju i preradu kamena u količini od 500.000 tona u roku od tri godine, ali tu obavezu nije izvršavao u skladu sa ugovorom, što je dovelo do jednostranog raskida ugovora od strane tužioca 27.01.2021. godine. Utvrđeno je da je do raskida došlo krivicom tuženog i da tužilac ima pravo na vrednost uloženog rada na drobljenju i spuštanju izminiranog kamena i naknada izgubljene dobiti, dok je protivtužbeni zahtev tuženog odbijen kao neosnovan, jer se odnosi na troškove nastale nakon raskida ugovora i nije u uzročnoj vezi sa radnjama tužioca.

Neosnovan je i revizijski navod da su nižestepeni sudovi pogrešno zaključili da je raskid ugovora nastupio krivicom tuženog. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tuženi nije obezbedio eksploataciju kamena u ugovorenim količinama i rokovima, čime je povredio suštinsku ugovornu obavezu. Ne stoji tvrdnja revidenta da ugovor i aneks ne sadrže izričito oročene periode za eksploataciju kamena po dostavljenoj porudžbenici. Upravo su stalna odlaganja i nedovoljan obim eksploatacije bili razlog jednostranog raskida ugovora od strane tužioca.

Prema nalazu veštaka, vrednost pruženih usluga po osnovu rada utovarivača na utovaru tampona, bagera guseničara sa pneumatskim čekićem na usitnjavanju negabarita, na pripremi i spuštanju izminiranog kamena na platou za utovar u kamenolomu „Smiljkova glava“ u Štubiku, iznosi 2.178.000,00 dinara, a šteta zbog izgubljene dobiti 31.773.609,60 dinara. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili član 124. ZOO, pravilno zaključujući da je tuženi svojim propustima prouzrokovao raskid ugovora, čime je tužilac stekao pravo na naknadu štete.

Revizijom se suštinski analiziraju izvedeni dokazi od strane prvostepenog suda i pobija utvrđeno činjenično stanje. Navodima revizije da šteta nije dokazana, odnosno da je tuženi u rokovima izvršavao obaveze, protivreče sadržini spisa i predstavljaju pokušaj preispitivanja činjeničnog stanja. Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, nezavisno od primene materijalnog prava, ne predstavlja dozvoljeni revijski razlog u smislu člana 407. st. 2. Zakona o parničnom postupku. Razlozi za ulaganje revizije restriktivni su i propisani u odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković