U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi o tome da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 396. Zakona o parničnom postupku, jer u drugostepenoj odluci nisu ocenjeni svi žalbeni navodi. Drugostepeni sud je u postupku po žalbi cenio navode koji su u njoj sadržani i koje je smatrao relevantim, pri čemu u slučaju da prihvata utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalog prava iz prvostepene presude nije bio u obavezi da detaljno obrazlaže svoju odluku, prema članu 396. st. 2. Zakona o parničnom posutpku. Takođe, ovakvim revizijskim navodima se po sadržini suštinski ukazuje da su nižestepene odluke zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, Ugovorom o cesiji od 01.07.2021. godine i njegovim Aneksom br. 1, Cube real estate DOO ustupio je tužiocu svoje potraživanje prema pravnom prethodniku tuženog, uz navođenje parnica koje je tužilac pokrenuo protiv pravnog prethodnika tuženog, Javnog izvršitelja AA i BB. Utvrđeno je da je u predmetu P 106/15, odnosno P 5239/18 koji se vodi pred Privrednim sudom po tužbi tužioca Cube real estate DOO Beograd, protiv tuženih Imtel Somputers AD Beograd, Sberbank AD Beograd i Imtel AD Beograd, doneta pravnosnažna presuda P 5239/18 od 07.04.2022. godine, kojom je između ostalog odbijen tužbeni zahtev za utvrđivanje ništavosti dela člana 5. tačka 1. Ugovora o dugoročnom kreditu za obrtna sredstva br. 285-0000000054402-25 od 31.03.2011. godine i založne izjave date od strane društva Imtel Somputers AD Beograd od 31.03.2011. godine pod Ov I br. 47682/11 od 06.04.2011. godine, dok je u predmetu P 590/19 po tužbi tužioca Cube real estate DOO Beograd, protiv tuženog Sberbank AD odbačena tužba tužioca kojom je tražio da se utvrdi da su nedopušteni predmet i osnov založne izjave Ov br. 47682/11 od 06.04.2011. godine kao instrument obezbeđenja hipotekom po ugovoru o dugoročnom kreditu za obrtna sredstva br. 285-0000000054402-25 od 31.03.2011. godine koji ugovor je zaključen između Volksbank AD Beograd, kao banke i Imtel Somputers AD Beograd kao korisnika i Imtel AD Beograd, kao jemca, te da je tužilac izjavio žalbu na rešenje dana 04.07.2022. godine.

Tužilac tvrdi da je pretrpeo štetu od strane tuženog iz razloga što su po predlogu tuženog doneti zaključci o obustavi i nastavku sprovođenja izvršenja pred drugim javnim izvršiteljem, a mimo odluke suda o tome, te da je upravo zbog promene javnih izvršitelja i to bez ukidanja prethodno sprovedenih radnji suprotno odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nepokretnost prodata za niži iznos od tržišne vrednosti.

Prvostepeni sud je stanovišta da se u ovom postupku ne može preispitivati rad javnih izvršitelja u vidu donetih zaključaka, s obzirom da tužilac nije usmerio svoj zahtev prema njima. Osim navedenog, zaključuje da u radnjama tužene banke da zatraži promenu javnog izvršitelja nema nikakvih radnji koje mogu voditi nastanku štete za ustupioca, da šteta u označenom izvršnom postupku ne postoji, obzirom da se radi o prodaji nepokretnosti na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I 26428/13 od 27.08.2013. godine na osnovu založnih izjava po predlogu banke kao izvršnog poverioca protiv ustupioca kao izvršnog dužnika. Navedeno rešenje je izvršeno pri čemu nema nikakvih dokaza da je ustupilac uspešno iskoristio bilo koje pravno sredstvo koje mu je po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju bilo na raspolaganju u navedenom izvršnom postupku. Takođe, ni cena nepokretnosti koja je prodata u izvršnom postupku ne može biti predmet preispitivanja u ovom postupku. Prvostepeni sud zaključuje da tuženi svojim radnjama nije pričinio odnosno prouzrokovao štetu ustupiocu niti postoji bilo kakva uzročno-posledična veza između radnji tuženog i štete na imovini ustupilaca, u smislu člana 154. stav 1. u vezi sa članom 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepena odluka pravilna. Tužilac je u tužbi naveo da je ustupilac pretrpeo materijalnu štetu, a koja se ogleda u gubitku udela u nepokretnosti i to 1310 m2 koji je tužiocu protivpravno oduzet, tako što je od nevlasnika prodat trećem licu. Takođe, tužilac je u toku postupka naveo da je nepokretnost prodata u 2019. godini po cenovniku iz 2015. godine, pa traži naknadu štete po cenama iz 2019. godine. Javna prodaja je izvršena na osnovu zaključka javnog izvršitelja od 12.06.2015. godine (prethodnog), a prodaja je izvršena od strane novog javnog izvršitelja na osnovu navedene procene iz 2015. godine, dana 20.02.2019. godine. Tuženi je zahtevao u postupku sprovođenja izvršenja promenu javnih izvršitelja, a po kom predlogu je javni izvršitelj AA postupio i odredio da se postupak izvršenja nastavi pred javnim izvršiteljem BB, u kom postupku sprovođenja izvršenja je došlo do prodaje predmetne nepokretnosti i iz dobijene kupoprodajne cene je došlo do namirenja izvršnog poverioca, tužene.

I prema stanovištu drugostepenog suda u navedenim radnjama tuženog, nema protivpravnosti, s obzirom da izvršni poverilac u izvršnom postupku može da predlaže radnje koje će javni izvršitelj preduzeti, a u vezi navedenog predloga, javni izvršitelj donosi odluku time što dozvoljava ili odbija predlog izvršnog poverioca da se sprovedu određene radnje. Time što je izvršni poverilac predložio promenu javnog izvršitelja isti nije mogao da prouzrokuje štetu na imovini tužioca, jer realizaciji navedenog predloga prethodi radnja od strane javnog izvršitelja, a to je zaključak kojim se odobrava sprovođenje navedene –predložene radnje, a po osnovu koje je u kasnijem postupku nakon promene javnog izvršitelja došlo i do prodaje predmetne nepokretnosti, pa između predloga ovde tuženog i prodaje predmetne nepokretnosti u izvršnom postupku, nema uzročno posledične veze.

Revizijom se osporava izneto stanovište drugostepenog suda. Revident navodi da je sud pogrešno primenio odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, umesto zakona koji je važio u vreme pokretanja izvršenja, a koji nije poznavao mogućnost promene javnog izvršitelja. Na toj pogrešnoj pravnoj osnovi sud je zaključio da u radnjama tužene banke nema protivpravnosti. Dalje se ističe da je sud odbio da izvede dokaze saslušanjem javnih izvršitelja i bankarskih službenika, kao i uvidom u bankarsku dokumentaciju, čime je onemogućeno utvrđivanje eventualne koordinacije i dogovora između tužene banke i izvršitelja, kao i odgovornosti banke za postupanje svojih zaposlenih. Revident ukazuje da sud nije primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima o solidarnoj odgovornosti (član 206), niti odredbe o odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuju njegovi zaposleni (članovi 170. i 171. ZOO), iako je tužilac tvrdio da su tuženi i javni izvršitelji zajednički i dogovorno prouzrokovali štetu prodajom nepokretnosti 2019. godine po proceni iz 2015. godine. Zbog neprimene navedenih odredbi pogrešno je primenio i članove 154. i 155. ZOO, te nije utvrdio postojanje i visinu štete. Revident ističe da se u sporu ne zahteva preispitivanje ili poništaj odluka izvršitelja, već naknada štete zbog protivpravnog i koordinisanog postupanja tužene banke i izvršitelja.

Revizija nije osnovana.

Prema stanovištu Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se u ovom parničnom postupku ne može ispitivati zakonitost pojedinačnih odluka izvršitelja, već isključivo postojanje protivpravne radnje tuženog i uzročne veze sa eventualnom štetom koja je prouzrokovana tužiocu. Zahtev tužene u izvršnom postupku za promenu javnog izvršitelja nije mogao da prouzrokuje štetu na imovini tužioca. Irelevantni su navodi revizije u pogledu pogrešne primene Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer to nije odlučno za ishod ove parnice. Drugostepeni sud nije zasnovao svoju odluku na oceni zakonitosti pojedinačnih procesnih radnji u izvršnom postupku, već je pravilno zaključio da čak i pod pretpostavkom da je došlo do nepravilnosti u izvršnom postupku, to samo po sebi ne znači postojanje građanskopravne odgovornosti tužene banke za štetu.

Neosnovano tužilac ukazuje na nepravilnu primenu odredaba o solidarnoj odgovornosti. Sama činjenica da je banka kao izvršni poverilac predlagala promenu izvršitelja u izvršnom postupku ne može se smatrati protivpravnim ponašanjem, niti osnovom za solidarnu odgovornost za eventualne nepravilnosti u radu javnih izvršitelja. Tužilac zasniva tužbeni zahtev na tvrdnji da su odluke i radnje izvršitelja bile nezakonite, čime se posredno zahteva ocena zakonitosti izvršnog postupka, što ne može biti predmet parničnog postupka za naknadu štete protiv banke. Javni izvršitelji nisu zaposleni niti organi tužene banke, niti banka ima ovlašćenja da im nalaže način postupanja u izvršnom postupku. Kako tužilac nije dokazao protivpravnost postupanja tužene banke, pravilno su sudovi ocenili da nema osnova za primenu odredaba o naknadi štete iz članova 154. i 155. ZOO.

Ostali navodi revizije se, u pretežnom delu, svode na ponavljanje žalbenih navoda, kao i na osporavanje činjeničnog stanja što, saglasno članu 407. stav 2. ZPP, nije dozvoljen revizijski razlog.

U skladu sa iznetim, Vrhovni sud odbio je reviziju tuženog kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković