Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 171/24 od 14.02.2024. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Kraljevu. Odbijeni su zahtevi tuženih Fontana u stečaju i Pionir DOO Beograd za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremenu reviziju pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Tuženi AIK banka AD Beograd i tuženi Pionir DOO Beograd podneli su odgovore na reviziju tužilje. Tuženi AIK banka AD Beograd tražio je i troškove revizijskog postupka.

Predmet tužbenog zahteva o kom je odlučeno pobijanom odlukom drugostepenog suda je utvrđenje apsolutne ništavosti vansudske hipoteke ustanovljene na osnovu založne izjave date od strane prvotuženog u korist drugotuženog, i Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između drugotuženog i trećetuženog, u delu koji se odnosi na poslovni prostor kao posebni deo objekta hotela „Park“ u Vrnjačkoj Banji, koji poseban deo je tužilja kupila od Fontana AD, te obavezivanje tuženih da navedeni poslovni prostor predaju tužilji i da trećetuženi trpi da se tužilja uknjiži kod nadležne Službe za katastar nepokretnosti u Vrnjačkoj banji na istom posebnom delu. Odluka je doneta na osnovu zaključka da u momentu kada je prvotuženi dao založnu izjavu u korist pravnog prethodnika tuženog AIK banka AD Beograd, tužilja nije bila vlasnik predmetnog poslovnog prostora. Takav materijalno-pravni zaključak izveden je iz utvrđene činjenice da je tužilja imala zaključen Ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora (površine 50,45 m2) sa Fontana AD i isplatila je u celosti kupoprodajnu cenu za ovu nepokretnost, ali se do momenta davanja založne izjave nije upisala u odgovarajući javni registar, pa primenom odredbe člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa nije bila vlasnik te nepokretnosti. Iz te činjenice nižestepeni sudovi dalje izvode zaključak da je Fontana AD u momentu davanja založne izjave još uvek bio vlasnik hipotekovane nepokretnosti – objekta ugostiteljstva – Hotela „Park“, upisanog u list nepokretnosti br. ... KO ..., i da je kao poseban deo tog objekta bio upisan samo jedan stan u vlasništvu BB, pa ne postoji osnov ništavosti njegove založne izjave, a shodno tome ni osnov ništavosti Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između Volks banka AD Beograd kao prodavca i kupca nepokretnosti, pravnog prethodnika ovde trećetuženog Pionir DOO. Tužilja je tek 10.06.2009. godine, dakle posle davanja založne izjave prvotuženog i sticanja založnog prava drugotuženog, podnela zahtev za uknjižbu nepokretnosti u odnosu na koju je zaključila ugovor sa provotuženim. Prethodno je na osnovu tapije od 26.10.2006. godine vodila postupak koji je imao za cilj upis prava svojine na objektu koji je bio predmet ugovor o kupoprodaji, dakle površine 51 m2, ali je pravnosnažnim rešenjem njen zahtev odbijen. Sledom izloženog, odbijen je i tužbeni zahtev tužilje za vraćanje predmetnog poslovnog prostora tužilji, i zahtev da trećetuženi trpi upis tužilje u katastar nepokretnosti.

Imajući u vidu činjenice i razloge u primeni materijalnog prava na kojima je zasnovana pobijana drugostepena odluka, o neosnovanosti tužbenog zahteva tužilje, Vrhovni sud je stanovišta da ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti za ujednačavanjem sudske prakse, na kakvu neujednačenost revident ni ne ukazuje pozivanjem na konkretne sudske odluke. Nema potrebe za novim tumačenjem relevantnog materijalnog prava. Navodima revidenta osporava se utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti razlog za izjavljivanje izuzetno dozvoljene revizije po osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku. Pitanje da li je Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji, koji je overio Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između Fontana AD i tužilje, bio dužan da taj ugovor dostavi Službi za katastar nepokretnosti radi upisa promene imaoca prava, raspravljeno je od strane nižestepenih sudova. Obrazloženo je da su prema članu 14. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“ 83/92, 53/93,...,101/2005), koji je važio u vreme zaključenja ugovora, sudovi imali obavezu da dostavljaju Službama katastra nepokretnosti samo odluke na osnovu kojih je dolazilo do promene stvarnih prava, a ne i isprave o pravnom poslu. Eventualna pogrešna primena materijalnog prava na koju ukazuje revident nije razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije. Utvrđeno je da propust što nije izvršena uknjižba prava tužilje na predmetnoj nepokretnosti nije na strani Službe katastra nepokretnosti. Odluke nižestepenih sudova zasnovane su na utvrđenim činjenicama da je Fontana AD u stečaju u vreme davanja založne izjave bio vlasnik nepokretnosti i da su pravni prethodnici tuženog AIK banka AD Beograd, kao prodavac i tuženog Pionir DOO Beograd, kao kupac bili savesni i pouzdali se u stanje u javnim knjigama, da pretpostavka njihove savesnosti u ovom postupku nije oborena, a da nesavesnost Fontana AD daje pravo tužilji da se njemu obrati zahtevom za naknadu štete.

Imajući izneto u vidu Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni zakonski uslovi da se dozvoli odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija protivnika predlagača nedozvoljena u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. U konkretnom slučaju primenjuje se revizijski cenzus propisan navedenom zakonskom odredbom jer je tužilja fizičko lice. Vrednost predmeta spora pobijenog dela presude je 100.000,00 dinara.

Imajući u vidu da je vrednost predmeta spora pobijenog dela presude očigledno ispod zahtevanog revizijskog cenzusa za odlučivanje, sledi da je revizija tužilje nedozvoljena.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković