Protiv pravnosnažne drugostepene presude donete, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11.. 10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojnu BB, čiji je pravni sledbenik tužilja AA, u postupku pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani, Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P 332/10, u svojstvu punomoćnika iz reda advokata zastupao je Ivan Grujić iz ... . Postupak je okončan donošenjem presude P 232/10 od 11.02.2014. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje BB. Presuda je postala pravnosnažna 22.07.2014. godine, iz razloga jer punomoćnik tužilje advokat Ivan Golubović, iako je uredno presudu primio dana 07.07.2014. godine, nije izjavio žalbu. Naznačenom presudom BB je obavezana da protivnim stranama na ime troškova postupka isplati iznos od 943.800,00 dinara. Od suprotne strane protiv BB kao dužnika pokrenut je postupak prinudnog izvršenja, pa je rešenjem o izvršenju I 866/14 od 08.09.2014. godine BB obavezana na plaćanje troškova izvršnog postupka u iznosu od 62.803,00 dinara i prema priloženoj priznanici, tužilja je ukupno po ovom osnovu ispltila 1.006.603,00 dinara. Advokat Ivan Grujić je bio osiguran kod tuženog po osnovu odgovornosti za štetu koju može da pričini trećim licima u obavljanju svoje profesionalne delatnosti po ugovoru o osiguranju od profesionalne delatnosti broj .../... i polisi osiguranja broj ... za vremenski period od 17.05.2014. godine do 17.05.2015. godine. Sada pokojna BB tuženom je dana 07.10.2014. godine podnela prijavu štete i priložila pismene dokaze. Tuženi je svojim dopisom od 11.06.2015. godine izvestio imenovanu da njen odštetni zahtev nije osnovan i da u konkretnom slučaju ne postoji osnov za isplatu štete. Sada pokojna BB je potpisala da je dana 14.10.2014. godine primila kompletnu dokumentaciju, ali bez presude od 11.02.2014. godine. Advokat je saopštio da istu nije primio. Izvedenim dokazima utvrđeno je da je Ivan Grujić zastupao po punomoćju BB i da je po tom osnovu primio presudu P 732/10 od 07.02.2014. godine i na istu nije izjavio žalbu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je polazeći od odredbe člana 897 i 919. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 4 stav 2. Opštih uslova osiguranja od profesionalne odgovornosti advokata, zaključio da je advokat Ivan Grujić načinio grubi propust jer protiv prvostepene presude P 232/10 od 11.02.2014. godine nije izjavio redovni pravni lek – žalbu, koja bi u sebi sadržavala i žalbene navode vezane za troškove postupka, što bi bilo predmet ispitivanja od strane drugostepenog suda. Ovakvim propustom, kao i neobaveštavanjem stranke o ishodu spora i postojanju izvršne sudske odluke, advokat Ivan Grujić je BB pričinio štetu jer je za nju stvorio novu novčanu obavezu koja je nastala pokretanjem izvršnog postupka i stvaranjem troškova koji su nastali u postupku prinudnog izvršenja. Advokatu Ivanu Grujiću je presuda uručena dana 07.07.2014. godine. Zbog neizjavljivanja žalbe tužilja je u izvršnom postupku platila ukupno 1.006.631,00 dinara. Ivan Grujić je kod tuženog bio osiguran po polisi osiguranja ... za period od 17.05.2014. godine do 17.05.2015. godine. Stoga je tužbeni zahtev tužilje usvojen.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje. Ceneći odredbe člana 897, 898. ZOO kao i uslove za osiguranje profesionalne odgovornosti advokata, zaključio je da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Prema članu 6. stav 1. tačka 7. Uslova za osiguranje profesionalne odgovornosti advokata, isključen je iz osiguranja predmetni propust punomoćnika sada pokojne BB. Građansko-pravna odgovornost podrazumeva povredu ugovora o zastupanju, postojanje protivpravnosti, postojanje krivice i postojanje kauzalne veze između uzroka i nastupanja štetne posledice. Prihvata stav prvostepenog suda da na strani advokata Ivana Grjića postoji propust koji se ogleda u neizjavljivanju žalbe na presudu P 232/10 od 11.02.2014. godine, da je imenovani advokat postupao sa krajnjom nepažnjom jer nije preduzeo potrebne mere opreznosti, ali da tužilja nije dokazala da bi u pomenutom postupku P 232/10 sada pokojna BB uspela da njen punomoćnik advokat nije napravio propust koji je posledica krajnje nepažnje, tj. nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između propusta advokata i štete za koju tvrdi da je sada pok. BB pretrpela. Zaključio je da se nisu stekli uslovi iz člana 897. ZOO, pošto je članom 6. stav 1. tačka 7. Uslova za osiguranje isključeno pravo na zaštitu kada je osiguranik štetu prouzrokovalo namerno.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo.

Naime, prema članu 897. ZOO propisano je da ugovorom o osiguranju obavezuje se ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacije se obavezuje da ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo. Prema članu 919. stav 1. ZOO, propisano je da kada se dogodi osigurani slučaj, osiguravač je dužan isplatiti naknadu ili svotu određenom u ugovoru u ugovorenom roku i ne može biti duži od 14 dana od dana kada je osiguravač dobio obaveštenje da se osigurani slučaj dogodio.

Pri utvrđivanju razloga, drugostepeni sud pogrešno zaključuje da je ispunjen uslov za isključenje iz prava na zaštitu jer je osigurana šteta prouzrokovana ne slučajno, već namerno. Prihvata stav prvostepenog suda da je Ivan Grujić imao zaključen ugovor sa tuženim kao osiguravačem i da je napravio propust koji se ogleda u činjenici da nije izjavio žalbu na naznačenu presudu, a osnov za naknadu štete vezuje za činjenicu da pok. BB nije dokazala da bi u pomenutom predmetu P 232/10 uspela, te da stoga nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između propusta advokata i štete. Pri tome, drugostepeni sud gubi iz vida da ovaj vid odgovornosti podrazumeva osiguranje koje učini ugovarač i za propuste koje učini tokom postupka. Advokat Ivan Grujić je napravio određeni propust, što prihvataju i prvostepeni i drugostepeni sud, a tu okolnost prihvata i Vrhovni sud. Međutim, drugostepeni sud pogrešno zaključuje da se u ovakvim slučajevima mora oceniti okolnost da li bi tužilja, odnosno pravni prethodnik tužilje uspeo u sporu. Odgovornost tuženog kao osiguravača postoji ako je napravljen propust ugovarača osiguranja, a koji propust je takvog stepena koji je obuhvaćen uslovima osiguranja, pa se u ovom postupku ne može utvrđivati i ceniti da li bi stranka – treće lice uspelo u sporu po predmetu u kom je napravljen propust od strane advokata. Prilikom pokretanja postupka, advokat od vlastodavvca dobija punomoćje. To je ugovor o mandatu. U takvoj situaciji advokat treba da se ponaša savesno i profesionalno i proceni da li može dobiti taj spor ili ne, da ne bi za stranku prouzrokovao nepotrebne troškove. Sve to je stvar procene u tom postupku. U ovom postupku vezanom za naknadu štete sud se ne može upuštati i utvrđivati da li bi bio dobijen spor u tom postupku po kome je advokat dobio mandat i taj element uzimati kao uzročno-posledičnu vezu i kao osnov za naknadu štete. U ovakvim postupcima, sud se mora ograničiti samo na utvrđenje da li postoji propust koji je učinio advokat ili ne, da li je ta vrsta propusta obuhvaćena uslovima za osiguranje i da li je to u skladu sa zakonom. Pitanje da li bi stranka koja bi pretrpela štetu uspela u takvom sporu u kome je zastupao advokat je irelevantno za odlučivanje o zahtevu u ovakvim sporovima. Propust advokata je osnov za naknadu štete u ovom slučaju, vezuje se za pravnosnažnost odluke po predmetu P 232/10 od 11.02.2014. godine, po kojoj presudi je tužena obavezana i za plaćanje troškova. Osnov za naknadu štete u ovakvim slučajevima temelji se na propustu koji je učinjen od strane advokata, a ne za ishod postupka po predmetu u kome je advokat zastupao mandanta. Pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je ispunjen uslov za isključenje obaveze osiguravača jer je osigurana šteta pričinjena namerno – skrivljenim ponašanjem advokata. Suprotno izvedenom, dokazima je utvrđeno da se radi o krajnjoj nepažnji, a ne o nameri, što znači da nema uslova za isključenje obaveze osiguravača. Ponašanje advokata ne može se podvesti pod odredbu člana 6. stav 1. tačka 7. Uslova za osiguranje, jer advokat nije prekoračio granice datog ovlašćenja, već je napravio grubi previd u smislu profesionalne greške. Kako je od strane drugostepenog suda pogrešno primenjeno materijalno pravo, to je uvažena revizija tužilje i drugostepena presuda preinačena.

Shodno iznetom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković