Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizije tužioca i tuženog nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužioca se ukazuje da je učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, ali istovremeno se ne ukazuje u čemu se ona sastoji u postupku pred drugostepenim sudom, pa su takvi paušalni navodi bez uticaja u postupku odlučivanja po reviziji. Navodima tuženog da pobijana odluka ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati jer je nerazumljiva, te da su razlozi na kojima se presuda zasniva protivrečni činjenicama koje su u postupku utvrđene, upućuje se na apsolutno bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku koja ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog. Takođe, ukazuje se i na pogrešnu ocenu dokaza od strane prvostepenog suda čime se suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje, a što nije revizijski razlog propisan odredbom člana 407. ZPP. Razlozi za ulaganje revizije restriktivni su i propisani u odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete nastale prevozom robe kamionom sa prikolicom, osiguranika tuženog, kada je prikolica prilikom transporta izgorela u požaru, a celokupna roba tužioca uništena.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa osiguranikom tuženog, Poslovna logistika transport d.o.o. Bač sa ogrankom u Novom Sadu, zaključio ugovor o prevozu robe u međunarodnom drumskom prevozu, od Doboja i Tuzle u BiH do Sremske Kamenice u Srbiji. Osiguranik tuženog je u periodu kada je došlo do štetnog događaja sa tuženim imao zaključen ugovor broj 300049246 o osiguranju odgovornosti vozara za štete na robi primljenoj na prevoz u domaćem i međunarodnom transportu, kojim je osigurana odgovornost vozara za štete na robi (stvarima) primljenoj na prevoz u domaćem i međunarodnom transportu, po urednim prevoznim ispravama, uz naplatu vozarine, a koje su posledica uništenja, oštećenja i nestanka (gubljenja) tereta. Ugovoreno je da se odgovornost utvrđuje prema odredbama Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju (domaći transport) i Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom (CMR), odnosno Protokola CMR Konvencije (međunarodni transport). U članu 4. ovog ugovora navedeno je da osiguravač neće osiguraniku nadoknaditi štete koje su posledica, između ostalog, oštećenja, manjka ili gubitka tereta koji potiču iz uzroka koji se nisu mogli sprečiti niti otkloniti pažnjom urednog vozara (viša sila, ratni i politički rizici, činidbe državnih vlasti, prirodnog svojstva ili mane robe i drugi slični slučajevi), kao ni štete na pošiljkama za koje nije obračunata vozarina (besplatan prevoz). Članom 5. Ugovora predviđena je visina naknade, koja se utvrđuje na osnovu Uslova za osiguranje odgovornosti vozara, odnosno, Tarife za osiguranje odgovornosti vozara u domaćem i međunarodnom transportu, kao i da je visina naknade iz osiguranja ograničena po štetnom događaju, bez obzira da li se radi o jednom ili više oštećenih koji imaju pravo na naknadu i to na sledeći način: u domaćem transportu na osnovu odredbi Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, a u međunarodnom transportu na osnovu odredbi Protokola CMR Konvencije. Prilikom zaključenja Ugovora broj 300049246 o osiguranju odgovornosti vozara za štete na robi primljenoj na prevoz u domaćem i međunarodnom transportu, osiguranik tuženog potpisao je izjavu kojom je potvrdio da je od strane tuženog upoznat sa tekstom i sadržajem Informacije za ugovarača osiguranja/osiguranika. Aneksom ugovora o siguranju odgovornosti vozara za štete na robi primljenoj na prevoz u domaćem i međunarodnom transportu izvršeno je specifiranje vozila koja su osigurana tim ugovorom. Prevoznik je, prema CMR 0111487, u Doboju dana 28.12.2015. godine, za tužioca kao primaoca, preuzeo robu - čarape termo, ekstra, sportska 114 koleta, ukupne mase 3.025kg, koja roba je utovarena u vozilo NS 253 TŠ/AN 597 NS. U CMR stavljena je oznaka FCA Doboj. Istog dana, prema CMR 0111488 prevoznik je u Tuzli, za tužioca kao primaoca, preuzeo robu - 294 paketa muških i ženskih čarapa - 211.680 pari, ukupne mase 7.670kg, koja roba je utovarena u vozilo NS 253 TŠ/AN 597 NS kojim je upravljao vozač AA. U CMR stavljena je oznaka FCA Tuzla. Dana 29.12.2015. godine oko 19:15 časova u Prnjavoru, Grad Šabac, došlo je do požara na vozilu prevoznika. U ovom požaru, uništen je celokupan tovar prevožene robe- 263.520 pari čarapa ukupne težine 10.695kg.

Utvrđeno je da je vozač kamiona preduzeo mere na gašenju požara korišćenjem protivpožarnih aparata, da je zvao vatrogasce, te da se ne radi o višoj sili koja se ni na koji način nije mogla izbeći. Takođe, odgovornost prevoznika se ne može isključiti ni u kontekstu drugih okolnosti navedenih u članu 4. ugovora o osiguranju (viša sila, ratni i politički rizici, činidbe državnih vlasti, prirodnog svojstva ili mane robe i drugi slični slučajevi), niti se požar može podvesti pod član 17. stav 2. Konvencije CMR koja predviđa isključenje odgovornosti prirodnom greškom robe ili okolnostima koje prevozilac nije mogao izbeći ili posledicama koje nije mogao sprečiti. Takođe, utvrđeno je i da je prevoz u toku kojeg je došlo do uništenja robe bio prevoz uz naplatu vozarine, ali sa rokom plaćanja koji dospeva nakon izvršene usluge i da u tom smislu, po predmetnom ugovoru o osiguranju, isti predstavlja osigurani slučaj.

Veštačenjem finansijske dokumentacije prodavaca utvrđena je vrednost uništene robe u iznosu od 260.582,40 evra.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su, pozivajući se na odredbu člana 23. CMR Konvencije, stanovišta da tužilac ima pravo na naknadu pretrpljene štete, ali kako je odgovornost tuženog kao osiguravača ograničena (ugovorenom primenom člana 23. Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom (CMR) izmenjenim Protokolom CMR Konvencije), to tužilac ima pravo na pretrpljenu štetu u iznosu od 112.994,70 evra sa kamatom, dok je za preostali iznos od 147.587,70 evra sa kamatom, tužbeni zahtev neosnovan. Prema iznetoj argumentaciji, obaveza tuženog kao osiguravača limitirana je ugovorom o osiguranju gde su se u članu 1. stav 2. prevoznik i tuženi saglasili da se odgovornost ceni u skladu sa Konvencijom CMR i Protokolom uz ovu Konvenciju, što je dalje razrađeno i potvrđeno odredbom člana 5. stav 2. tačka 2. ugovora prema kojem je visina naknade iz osiguranja ograničena po štetnom događaju, bez obzira da li se radi o jednom ili više oštećenih koji imaju pravo na naknadu u međunarodnom transportu na osnovu odredbi Protokola CMR Konvencije. Odgovornost tuženog kao osiguravača od odgovornosti propisana je i odredbom čl. 941. stav 1. i člana 919. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijom tužioca se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova u pogledu limitirane odgovornosti tuženog uz konstataciju da je ova odredba ugovora o osiguranju ništava jer Protokol uz konvenciju o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom nije bio deo pravnog poretka Republike Srbije i suprotan je Uslovima osiguranja tuženog. Stoga smatra da je tuženi odgovoran po članu 23. Uredbe o ratifikaciji Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom CMR, odnosno da je tužbeni zahtev trebalo usvojiti za ceo iznos oštećene robe.

Revizijom tuženog se takođe osporava dosuđeni iznos obeštećenja. Tuženi smatra da je vrednost robe morala biti utvrđena na osnovu pisanog dokumenata – tovarnog lista u skladu sa CMR Konvencijom, a ne finansijskim veštačenjem ostale dokumentacije prodavca. Nepravilno je primenjena i odredba člana 17. stav 2. CMR Konvencije u pogledu tvrdnje da se požar nije mogao izbeći.

Revizije nisu osnovane.

Nasuprot revizijskim navodima parničnih stranaka (kojima se ponavljaju navodi koji su isticani u prvostepenom i u žalbenom postupku), Vrhovni sud je stanovišta da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo.

Opštim uslovima poslovanja tuženog predviđeno je da se pri utvrđivanju odgovornosti osiguranika za vreme trajanja prevoza primenjuju odredbe iz propisa o unutrašnjem (domaćem) saobraćaju: Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, Zakon o obligacionim odnosima i odredbe iz propisa o međunarodnom saobraćaju: Konvencija o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom (Konvencija CMR).

Ne stoje navodi tužioca da je ništava odredba ugovora o prevozu robe u međunarodnom drumskom prevozu u pogledu primene ugovorenog limita iz Protokola uz CMR Konvenciju, a iz razloga što Protokol nije ratifikovan u momentu štetnog događaja. Prema članu 925. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su punovažne odredbe ugovora o osiguranju kojima se iznos naknade ograničava na manji iznos od iznosa štete. Ugovaranje limita osiguranja je u dispoziciji stranaka. U konkretnom slučaju limit odgovornosti tuženog je predviđen ugovorom o osiguranju, iskazan je na potvrdi o osiguranju, a naveden je i u Informaciji za ugovarača osiguranja – osiguranika pre zaključenja ugovora o osiguranju sa kojom je osiguranik tuženog– prevoznik bio upoznat. Ugovorena primena Protokola uz CMR Konvenciju definiše metodologiju utvrđivanja visine naknade. Prevoznik je na ovakve uslove osiguranja pristao, potpisao ugovor koji jasno i nedvosmisleno propisuje navedenu vrstu limita. Shodno tome, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da obaveza tuženog proizlazi iz ugovora o osiguranju koji kroz primenu Protokola definiše metodologiju utvrđivanja visine naknade i istu limitira.

Nasuprot revizijskim navodima tuženog pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili vrednost robe u vreme i u mestu u kome je roba primljena na prevoz. Prema odredbi člana 9. stav 1. Uredbe o ratifikaciji Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe (CMR) Konvencije tovarni list je prima facie dokaz (osnovni dokaz) o uslovima ugovora i o prijemu robe od strane prevoznika. Stavom 2. je propisano da ako tovarni list ne sadrži specifične rezerve učinjene od strane prevozioca, smatraće se, sem ako se drukčije ne dokaže, da je izgledalo da je roba i njena ambalaža bila u dobrom stanju kada ju je prevozilac preuzeo i da su broj paketa, njihove oznake i brojke odgovarale navodima u tovarnom listu. Dakle, ako je tovarni list nepotpun, on nije odlučujući dokaz o vrednosti robe. Tada se vrednost utvrđuje prema tržišnoj ceni u mestu i trenutku prijema, uz pomoć ostalih pratećih dokaza (račun, ugovor, zapisnik, svedoci). U konkretnom slučaju utvrđeno je da tovarni list sadrži nepotpunu informaciju o robi koja je određena samo po vrsti, pa je tužilac mogao da dokazuje suprotno. U tom smislu, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 23. Uredbe o ratifikaciji Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe (CMR). U preostalom delu revizije u pogledu tvrdnje da postoje okolnosti koje isključuju odgovornost tuženog, odnosno da se požar u konkretnom slučaju nije mogao izbeći, tuženi osporava pravilnost utvrđenog činjenično stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke. Utvrđeno je da se da se u konkretnom slučaju ne radi o višoj sili, niti se odgovornost prevoznika može isključiti u kontekstu drugih okolnosti navedenih u ugovoru o osiguranju odnosno propisanih odredbom člana 17. stav 2. Uredbe o ratifikaciji Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe (CMR). Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, nezavisno od primene materijalnog prava, ne predstavlja dozvoljeni revijski razlog u smislu člana 407. st. 2. Zakona o parničnom postupku.

Sledemo rečenog, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković