U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića Milene Rašić i Aleksandra Stepanovića, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i dr, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Friese Aleksandra, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani K. 309/21 od 26.01.2024. godine i Višeg suda u Smederevu Kž1 70/24 od 17.12.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 09.09.2025. godine, većinom glasova doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Friese Aleksandra, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani K. 309/21 od 26.01.2024. godine i Višeg suda u Smederevu Kž1 70/24 od 17.12.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani K. 309/21 od 26.01.2024. godine okrivljeni AA, u stavu I, oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 40.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 3 meseca od dana pravnosnažnosti presude, uz upozorenje da će u slučaju da novčanu kaznu ne plati u ostavljenom roku ista biti zamenjena kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne biti određen jedan dan kazne zatvora, a ukoliko okrivljeni plati samo deo novčane kazne, sud će ostatak kazne srazmerno zameniti kaznom zatvora, a ako isplati ostatak novčane kazne izvršenje kazne zatvora će se obustaviti. U stavu II izreke presude okrivljeni AA oslobođen je od optužbe da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, dok je u stavu III odbijena optužba u odnosu na okrivljenog AA da je izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ. Odlučeno je o troškovima krivičnog postupka i imovinskopravnom zahtevu, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Smederevu Kž1 70/24 od 17.12.2024. godine u stavu I izreke odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani K. 309/21 od 26.01.2024. godine, potvrđena u stavu prvom izreke. U stavu II izreke usvojena je žalba privatnog tužioca BB i njegovog punomoćnika advokata Dušice Lepojević i presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani K. 309/21 od 26.01.2024. godine ukinuta u stavu II i III izreke i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Protiv pravnosnažne prvostepene i drugostepene presude u stavu I izreka zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Friese Aleksandar, u smislu čana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu ili ukine drugostepenu presudu u stavu I i predmet vrati na ponovno odlučivanje drugostepenom sudu ili iste preinači tako što će odbiti optužbu za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, jer se u konkretnom slučaju, radi o stvari koja je već pravnosnažno presuđena ili doneti oslobađajuću presudu za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, jer delo koje je predmet optužbe nije krivično delo.

Vrhovni sud je, na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, te je na sednici veća koju je održao bez obaveštenja javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i navodi da je okrivljeni oglašen krivim za delo o kojem je ranije već pravnosnažno presuđeno, te da je sud učinio povredu načela „ne bis in idem“. U vezi sa iznetim, branilac navodi da je okrivljeni pobijanom presudom oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, dok je sa druge strane okrivljeni presudom Prekršajnog suda u Smederevu, Odeljenje u Velikoj Plani Pr 6008/21 od 20.02.2023. godine, koja je potvrđena presudom Prekršajnog apelacionog suda u Beogradu Prž 6459/23 od 28.03.2023. godine oglašen odgovornim zbog izvršenja prekršaja iz člana 9. stav 1. Zakona o prekršajima.

Po stavu Vrhovnog suda, neosnovano branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, a ovo iz sledećih razloga:

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je u vezi kritičnog događaja od 25.04.2021. godine protiv okrivljenog vođen prekršajni postupak po zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka broj 1-603-00075/21 od 05.05.2021. godine od strane Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, PU Smederevo, PS Velika Plana zbog prekršaja iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, koji je pravnosnažno okončan presudom Prekršajnog suda u Smederevu, Odeljenje u Velikoj Plani I-08 Pr.br. 6008/21 od 20.02.2023. godine, koja je potvrđena presudom Prekršajnog apelacionog suda 111-Prž.br. 6459/23 od 28.03.2023. godine. Označenom presudom okrivljeni AA oglašen je odgovornim zbog izvršenja prekršaja iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini sud će na osnovu člana 315. Zakona o prekršajima posebnim rešenjem odlučiti o načinu izvršenja neplaćene novčane kazne. Označenom presudom Prekršajnog suda u Smederevu okrivljeni AA oglašen je odgovornim što je dana 25.04.2021. godine oko 17,30 časova u ... Selu u ulici ... broj .. narušavao javni red i mir na taj način što je došao ispred kuće oštećenog BB gde je nakon kraće verbalne rasprave fizički nasrnuo na istog i tom prilikom mu zadao dva udarca otvorenom šakom u predelu grudi usled čega je oštećeni pao na zemlju.

Nasuprot tome, u činjeničnom opisu radnje izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je pobijanom pravnosnažnom presudom okrivljeni oglašen krivim, a koje je okrivljenom stavljeno na teret u predmetnom krivičnom postupku, privatnom tužbom privatnog tužioca BB podnetom preko punomoćnika advokata Dušice Lepojević dana 26.07.2021. godine, navedeno je da je okrivljeni dana 25.04.2021. godine oko 17,30 časova u ... Selu, u ulici ... ispred fudbalskog igrališta dok je privatni tužilac prolazio upravljajući svojim automobilom veoma sporo zbog jako uzanog dela puta koji je bio sužen usled parkiranih automobila sa obe strane puta u stanju uračunljivosti namerno uvredio privatnog tužioca više puta rečima „udario si mi auto, budalo, je..m ti majku, je..m ti sestru, videćeš, zapamtićeš me“ pri čemu je bio svestan dela, hteo njegovo izvršenje i svestan zabranjenosti.

Imajući u vidu navedeno, u konkretnom slučaju, nesporno je da su protiv okrivljenog AA povodom istog događaja, jedno vreme paralelno vođena dva postupka i to prekršajni, koji je pokrenut podnošenjem zahteva za pokretanje prekršajnog postupka MUP RS, PU Smederevo, PS Velika Plana broj 1-603-3075/21 od 05.05.2021. godine, a koji postupak je pravnosnažno okončan donošenjem presude Prekršajnog suda u Smederevu, Odeljenje suda u Velikoj Plani I-08 Pr.br. 6008/21 od 20.02.2023. godine, potvrđena presudom Prekršajnog apelacionog suda Prž br. 6459/23 od 28.03.2023. godine, kojim je okrivljeni oglašen odgovornim zbog prekršaja iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru i krivični postupak po privatnoj krivičnoj tužbi privatnog tužioca BB podnetoj preko punomoćnika advokata Dušice Lepojević dana 26.07.2021. godine, koji je okončan donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda, kojim je okrivljeni u stavu I izreke oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odredbom da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP, kojim je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države, dok je u stavu 2. propisano da odredbe prethodnog stava ne sprečavaju ponovno otvaranje postupka u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom date države, ako postoje dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da utiče na njegov ishod.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (odluka A. i B. protiv Norveške broj 24130/11 i 29758/11 od 15. septembra 2016. g.), Ustavni sud Republike Srbije u svojoj odluci Už – 3312/2016 od 05.04.2018. godine, postavio je kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizlazi iz istih činjenica predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1) da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna, 2) da li su dela zbog kojih se okrivljeni goni ista (idem), 3) da li je postojala dvostrukost postupka (bis), 4) da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu, da mogu predstavljati jednu zaokruženu celinu, a u okviru kojeg je potrebno utvrditi sledeće kriterijume: da li su se u različitim postupcima ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju i čine jedan jedinstveni postupak, te se tim postupcima obuhvataju različiti aspekti protivpravnog ponašanja; da li je dualitet tih postupaka predvidljiva posledica istog osporavanog ponašanja; da li su ti postupci vođeni na način kako bi se što više izbeglo dupliranje u prikupljanju i oceni dokaza saradnjom između različitih nadležnih tela, te da li je kazna izrečena u postupku koji je prvi pravnosnažno okončan uzeta u obzir u postupku koji je kasnije pravnosnažno okončan.

Kod ispitivanja prvog uslova, za koji je potrebno utvrditi da li se konkretno prekršajni postupak odnosio na delo koje je po svojoj prirodi kažnjivo delo, što se utvrđuje primenom „merila Engel“, koja su postavljena u utvrđenoj sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (odluka Engel i drugi protiv Holandije od 08.06.1976. godine), Vrhovni sud je ocenio da je prekršajni postupak vođen za delo koje po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja kažnjivo delo.

U vezi drugog uslova – pitanja utvrđivanja identiteta dela, Vrhovni sud konstatuje da je u prekršajnom postupku okrivljeni oglašen odgovornim zbog prekršaja 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, koji je izvršen na način opisan u citiranom činjeničnom opisu iz rešenja Prekršajnog suda u Smederevu, Odeljenje u Velikoj Plani I-08 Pr.br. 6008/21 od 20.02.2023. godine, dok je okrivljeni u krivičnom postupku osuđen zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, koje je izvršeno na način opisan u činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude Osnovnog suda u Velikoj Plani K. 309/21 od 26.01.2024. godine. Poređenjem činjeničnih opisa prekršaja i krivičnog dela zaključuje se da se opis krivičnog dela odnosi na istog okrivljenog i isti životni događaj koji se odigrao u istom vremenskom i prostornom okviru, kao i događaj opisan u navedenoj presudi Prekršajnog suda u Smederevu, Odeljenje suda u Velikoj Plani, s tim što postoji razlika u pogledu radnje izvršenja krivičnog dela.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je utvrdio da je predmet prekršajnog i krivičnog postupka bio jedan životni događaj, u kojem su se ostvarila obeležja dva različita delikta.

Ispitujući da li je postojala dvostrukost postupka, Vrhovni sud je utvrdio da je događaj koji je presudom Prekršajnog suda u Smederevu, Odeljenje suda u Velikoj Plani I-09 Pr. br. 6008/21 od 20.02.2023. godine, kojim je okrivljeni oglašen odgovornim zbog prekršaja iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru stekao svojstvo res iudicata, pre pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka donošenjem pobijane drugostepene presude Višeg suda u Smederevu Kž1 70/24 od 17.12.2024. godine. Kod navedenih okolnosti Vrhovni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, postojala dvostrukost postupka.

Primenjujući poslednji kriterijum, odnosno ispitujući da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu ili ta veza ne postoji, Vrhovni sud je našao da su oba postupka imala usklađene svrhe koje se međusobno dopunjuju i čine jedan jedinstveni postupak (prekršajna sankcija predstavlja reakciju na to što okrivljeni opisanom radnjom narušava javni red i mir i predstavlja sredstvo odvraćanja od nepridržavanja propisa kojima se štiti javni red i mir, dok krivična sankcija nije samo sredstvo odvraćanja, već ima i svrhu kažnjavanja za radnju koja nije obuhvaćena radnjom prekršaja), kao i da je vođenje dva postupka uz mogućnost kumulativnog izricanja visine različitih kazni bilo predvidivo za okrivljenog.

Pored iznetog, u konkretnom slučaju, oblik zaštite kod prekršaja za koje je okrivljeni oglašen odgovornim presudom Prekršajnog suda u Smederevu, Odeljenje suda u Velikoj Plani I-09 Pr. br. 6008/21 od 20.02.2023. godine predstavlja javni red i mir, dok je zaštitni objekt kod krivičnog dela uvreda za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom pobijanom presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani K. 309/21 od 26.01.2024. godine čast i ugled nekog lica, njegovo pravo na čast, tj njegovo pravo na poštovanje njegove ličnosti. To dalje znači da su zaštitni objekti kod krivičnog dela i prekršaja različiti tako da oba postupka mogu da imaju usklađene svrhe koji se međusobno dopunjuju i čine jedinstveni postupak.

Na ovom mestu, Vrhovni sud posebno ukazuje, da su dva postupka imala komplementarnu svrhu kroz odgovor na različite aspekte ponašanja okrivljenog – s jedne strane „vređanje“ , a sa druge strane „udaranje“ .

Stoga su, po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno povredu načela „ne bis in idem“.

Vrhovni sud je imao u vidu i odluke Vrhovnog kasacionog suda Kzz 393/2019 od 18.04.2019. godine i Vrhovnog suda Kzz 427/2023 od 17.05.2023. godine, na koje se branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti poziva, ali nalazi da iste nisu od uticaja na konkretnu krivičnoprocesnu situaciju u ovom predmetu, imajući u vidu da činjenični opis prekršaja i krivičnog dela nisu u bitnom opisani na istovetan način, sa jedne strane (Kzz 393/2019 od 18.04.2019. godine) odnosno radnja izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i prekršaja iz člana 9. stav 1. Zakona o prekršajima su identične u predmetu Kzz 427/2023, za razliku od ovog predmeta.

Pored iznetog, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja označava i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju obrazlaže navodima da je sud učinio prekoračenje optužbe, jer izreka privatne krivične tužbe ne sadrži sve elemente bića krivičnog dela, jer su, u konkretnom slučaju, subjektivni elementi izostali - svest okrivljenog o učinjenom delu.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Iz dispozitiva privatne krivične tužbe nesporno proizilazi da je okrivljeni bio uračunljiv i svestan protivpravnosti svog dela, ali je želeo izvršenje tog dela u nameri da privatnog tužioca uvredi, ponizi, naruši tužiočev čast i ugled i naruši mu mir i dostojanstvo. Imajući u vidu ovakve navode dispozitiva privatne krivične tužbe u odnosu na krivično delo uvreda, još u privatnoj tužbi su označeni svi subjektivni elementi krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, a nižestepeni sud je, po stavu Vrhovnog suda, samo terminološki prilagodio izreku presude.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da su, u odnosu na okrivljenog, bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost subjektivnih i objektivnih elemenata predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnom aktu privatnog tužioca.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela okrivljenog koje su opisane u optužnom aktu dodavanjem više kriminalnih aktivnosti, odnosno dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojim se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivičnopravne sankcije, a što se, u konkretnom slučaju, nije dogodilo.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća - sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković