Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5203/22 od 22.12.2022. godine, potvrđena je presuda Privrednog suda u Kragujevcu P br. 579/20 od 17.03.2022. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi prvog reda je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 1. učinjenih pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem Vrhovnog suda Prev 769/2023 od 07.03.2024. godine vraćeni su spisi predmeta P 579/20 Privrednom sudu u Kragujevcu na postupanje.

Rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu P 579/20 od 10.04.2024. godine utvrđen je prekid postupka u odnosu na tuženog Preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu METALKA BG DOO iz Beograda.

Rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu P 579/20 od 03.07.2024. godine određen je nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari u odnosu na tuženog AA ... kontrolni član brisanog privrednog društva Preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu METALKA BG DOO iz Beograda, koje je postalo pravnosnažno rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž 4263/24 od 05.11.2024. godine

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog prvog reda nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tuženog prvog reda u svojstvu zajmodavca i tuženog drugog reda u svojstvu zajmoprimca zaključen je Ugovor o kratkoročnom zajmu od 06.04.2016. godine kojim se konstatuje da zajmodavac ima potraživanje prema zajmoprimcu u iznosu od 222.314,65 eura po osnovu Ugovora o zajmu novca od 06.06.2013. godine, Ugovora o zajmu novca od 18.06.2013. godine i Ugovori o ustupanju potraživanja od 04.01.2016. godine, a da iznos kratkoročnog zajma predstavlja „kupovnu cenu“ koju je zajmoprimac bio dužan platiti do 12.01.2016. godine. Članom 3. ovog Ugovora zajmoprimac je preuzeo obavezu da u roku od 45 dana od dana zaključenja ugovora preda založnu izjavu (izvršna vansudska hipoteka) na nepokretnostima u njegovom vlasništvu i to poslovnom prostoru br. .. na kp. br. ... KO ..., poslovnom prostoru br. ... kp. br. ... KO ... i objektu tekstilne industrije-proizvodna hala na kp. br. .../... KO ... . Po ovom ugovoru tuženi drugog reda je u korist tuženog prvog reda na ime obezbeđenja potraživanja dao založnu izjavu overenu pred Javnim beležnikom iz Beograda pod brojem OPU 398/16 od 12.04.2016. godine na napred navedenim nepokretnostima, a dana 13.05.2016. godine je upisana izvršna vansudska hipoteka. Tuženi prvog reda odobreni iznos zajma od 222.000,00 eura nikada nije uplatio na račun tuženog drugog reda.

Zaključenju navedenog Ugovora o zajmu su prethodili Ugovori o ustupanju potraživanja od 04.01.2016. godine i to: Ugovor o ustupanju potraživanja od 04.01.2016. godine, zaključen između ustupioca potraživanja (... ... cedent), tuženog prvog reda u svojstvu primaoca (cesionara) i tuženog drugog reda. Ustupilac potraživanja je svoje potraživanje prema tuženom drugog reda u iznosu od 88.281,21 eura ustupio tuženom prvog reda s tim da je predmet cesije potraživanje u iznosu od 125.704,26 eura; Ugovorom o ustupanju potraživanja od 04.01.2016. godine koji je zaključen između ustupioca potraživanja BB iz ... (cedent), tuženog prvog reda u svojstvu primaoca odnosno cesionara i tuženog drugog reda ustupljeno je potraživanje u iznosu od 10.000,00 eura; Ugovorom o ustupanju potraživanja od 04.01.2016. godine koji je zaključen između BB iz ..., tuženog prvog reda u svojstvu primaoca i tuženog drugog reda u svojstvu sapotpisnika-dužnika konstatuje se da cedent (ustupilac potraživanja) ima potraživanje prema tuženom drugog reda u iznosu od 14.918,92 eura (sa navođenjem broja računa), a prema članu 2. ovog Ugovora predmet cesije jeste potraživanje u iznosu od 17.034,75 eura. Ugovorom o ustupanju potraživanja od 04.10.2016. godine koji je zaključen između ustupioca VV OMP DOO iz ... (čiji je zastupnik BB u svojstvu cedenta), tuženog prvog reda u svojstvu primaoca i tuženog drugog reda u svojstvu dužnika ustupa se tuženom prvog reda potraživanje u iznosu od 10.640,00 eura sa pripadajućim kamatama tako da (član 2 ovog Ugovora) predmet cesije jeste potraživanje u iznosu od 12.149,15 eura. Ugovorom o ustupanju potraživanja od 04.01.2016. godine, ustupilac potraživanja GG iz Republike ... ustupio je potraživanje prema tuženom drugog reda tuženom prvog reda u iznosu od 16.500,00 eur, s tim da (član 2 Ugovora) predmet cesije jeste potraživanje u ukupnom iznosu od 27.754,60 eura, a Ugovorom o ustupanju potraživanja od 04.01.2016. godine, ustupilac potraživanja DD iz ... ustupio je potraživanje prema tuženom drugog reda tuženom prvog reda (kao cesionaru) u iznosu od 7.000,00 eura u skladu sa Ugovorom o zajmu novca od 08.07.2013. godine i Ugovorom o zajmu novca od 08.07.2013. godine u iznosu od 18.131,00 eura tako da (član 2 Ugovora) predmet cesije jeste potraživanje u ukupnom iznosu od 25.131,00 eura.

Navedeni cedenti ĐĐ dd iz ..., DD, BB i GG u vreme zaključenja ugovora bili su članovi društva tuženog drugog reda sa po 20% udela. BB u vreme zaključenja ugovora bio je direktor tuženog drugog reda i istovremeno direktor jednog od cedenta VV iz ..., prokurista cedenta ĐĐ dd iz ..., kao i EE koji je bio direktor tuženog prvog reda, dok je izvršni direktor bio BB, a GG član upravnog odbora.

Rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu St 38/16 od 02.11.2016. godine nad tuženim drugog reda otvoren je stečajni postupak po predlogu za pokretanje stečajnog postupka od 13.10.2016. godine. Iz obrazloženja ovog rešenja proizlazi da je račun tuženog drugog reda u neprekidnoj blokadi počev od 07.04.2014. godine.

Veštačenjem u predmetu Privrednog suda u Kragujevcu P 216/17 utvrđeno je da nema dokaza da su potraživanja koja su predmet tužbenog zahteva u ukupnom iznosu od 222.314,65 eura proknjižena u knjigovodstvu tuženog drugog reda, a da na osnovu raspoložive dokumentacije tuženi drugog reda duguje ukupno 74.745,38 eura i to DD 13.431,84 eura, GG 27.754,60 eura, BB 24.918,94 eura i VV iz ... 10.640,00 eura, te da postoji dugovanje u iznosu od 400.000,00 dinara po Ugovorima o zajmu od 06.06.2013. godine i 18.06.2013. godine.

Polazeći od činjenice da veštaku nije dostavljena dokumentacija za potraživanje u iznosu od 137.403,62 eura, prvostepeni sud je stanovišta da su tuženom prvog reda po Ugovorima o ustupanju potraživanja od 04.01.2016. godine, ustupljena nepostojeća potraživanja, što za posledicu ima da je i Ugovor o kratkoročnom zajmu od 06.04.2016. godine delimično ništav u ovom delu sa zakonskom zateznom kamatom, kao i založna izjava u delu datog obezbeđenja za navedeni iznos. Kod utvrđenja da su ustupioci potraživanja sa tuženom drugog reda bili povezana lica i da od ukupno utvrđenih potraživanja po Ugovorima o ustupanju potraživanja u iznosu od 217.773,96 eura za iznos ustupljenih potraživanja od 137.403,62 eura nema nikakvog dokaza o postojanju potraživanja, te kod utvrđenja da tuženi prvog reda nije dao nikakav zajam tuženom drugog reda, odnosno da nikakva sredstva tuženom drugog reda nije uplatio, prvostepeni sud zaključuje i da je ugovor o kratkoročnom zajmu ništav za iznos od 217.773,96 evra primenom člana 53. ZOO, jer je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku tuženog drugog reda da zaključi ugovor o zajmu, pri čemu je tuženi prvog reda to znao ili morao znati. Prvostepeni sud zaključuje da je odlučujuća pobuda da se predmetni ugovori zaključe bila prenos potraživanja sa lica povezanih sa tuženim drugog reda u cilju obezbeđenja predmetnih potraživanja uspostavljanjem založnog prava na nepokretnostima tuženog drugog reda u situaciji višegodišnje blokade njegovog računa, odnosno naplate istih i isključenje primene odredbi člana 123. stav 2 i 3. i člana 125. Zakona o stečaju, što je tuženom prvog reda bilo poznato, jer je njegov direktor bio prokurista jednog cedenta i član tuženog drugog reda. Shodno tome, prvostepeni sud zaključuje da su svi ugovori o cesiji apsolutno ništavi pravni poslovi, što ima za posledicu da je ništav i Ugovor o kratkoročnom zajmu od 06.04.2016. godine za iznos od 217.773,96 eura, odobrenog zajma tuženom drugog reda kao i založna izjava data tuženom prvog rada radi obezbeđenja potraživanja u navedenom iznosu , pa isti u ovom delu ne mogu biti predmet pobijanja.

Prvostepeni sud nalazi da u preostalom delu u kome je utvrđen dug tuženog drugog reda po osnovu Ugovora o zajmu od 06.04.2016. godine i 18.06.2013. godine u ukupnom iznosu od 400.000,00 dinara, sporni ugovor i založna izjava mogu biti predmet pobijanja primenom člana 123. Zakona o stečaju. Polazeći od činjenica da postoji potraživanje tuženog prvog reda prema tuženom drugog reda u iznosu od 400.000, 00 dinara, nalazeći da je predmetni ugovor zaključen u okviru roka propisanog navedenim članom, prvostepeni sud zaključuje da isti nisu zaključeni na štetu ostalih poverilaca tuženog drugog reda. Međutim imajući u vidu, da je obaveza tuženog drugog reda da da založnu izjavu (iz člana 3 Ugovora), radi obezbeđenja potraživanja tuženom prvog reda, prvostepeni sud nalazi da je ista ugovorena sa namerom oštećenja poverilaca, obzirom da su računi tuženog drugog reda bili u višegodišnjoj blokadi, a da je posle samo 6 meseci od davanja založne izjave podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka, čime je tuženi prvog reda doveden u poziciju da svoje potraživanje namiri u celosti, a na štetu ostalih stečajnih poverilaca, pa i tužioca koji svoja potraživanja ne mogu namiriti iz založenih nepokretnosti. Prvostepeni sud utvrđuje i da je namera oštećenja postojala kako na strani tuženog drugog reda tako i na strani tuženog prvog reda, zaključivši da je Ugovor o kratkoročnom zajmu u članu 3 bez dejstva prema stečajnoj masi, kao i založna izjava u preostalom delu u kome nije apsolutno ništava.

Drugostepeni sud prihvata izneto stanovište prvostepenog suda.

Tuženi prvog reda u reviziji ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Navedene povrede, prema navodima revizije, ogledaju se u tome što je drugostepena presuda doneta suprotno odredbama članova 231. i 197. stav 2. ZPP. Revident ukazuje i na pogrešnu primenu odredbi Zakona o stečaju kojima je regulisano pobijanje pravnih radnji i člana 53. Zakona o obligacionim odnosima.

Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 231. st. 3. Zakona o parničnom postupku. Predmet dokazivanja su one činjenice koje su važne za donošenje odluke uz ovlašćenje suda da odluči koji će dokazi biti izvedeni u dokaznom postupku radi utvrđivanja bitnih činjenica. Revizijski navodi se u ovom delu pogrešno zasnivaju na tome da tužilac nije predložio relevantne dokaze ( izvodi iz poslovnih knjiga, analitičke kartice) s obzirom da je cenjen nalaz veštaka dat u predmetu Privrednog suda u Kragujevcu P 216/17, a čemu se parnične stranke nisu protivile, niti je tuženi prvog reda u žalbenom postupku osporavao izvođenje ovog dokaza.

Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 197. stav 2. ZPP. Prema članu 197. stav 2. ZPP, tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi da istakne u jednoj tužbi, na način da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nađe da prethodni zahtev nije osnovan. Predmet primarnog tužbenog zahteva je da su bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi Ugovor o kratkoročnom zajmu od 06.04.2016. godine i upisana založna izjava drugotuženog data u korist tuženog prvog reda, radi obezbeđenja potraživanja po predmetnom ugovoru na nepokretnostima tuženog drugog reda. Predmet eventualnog tužbenog zahteva je utvrđenje da su navedeni ugovor i založna izjava apsolutno ništavi pravni poslovi.

Opšti uslovi za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika definisani su u odredbi člana 119. stav 1. Zakona o stečaju. Shodno navedenoj odredbi, mogu se pobijati pravni poslovi i druge pravne radnje, zaključeni odnosno preduzete pre otvaranja stečajnog postupka kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i pravni poslovi i druge pravne radnje kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj. Predmet pobijanja u stečajnom postupku mogu biti samo punovažni pravni poslovi i pravne radnje, što ima za posledicu da će sud prvo ceneti da li se radi o punovažnom pravnom poslu. U situaciji kako je opredeljen primarni i eventualni tužbeni zahtev, prevashodnom ocenom eventualnog tužbenog zahteva, ne može se govoriti o bitnoj povredi na koju se poziva revident, jer se može utvrditi da je određeni pravni posao, odnosno pravna radnja bez dejstva prema stečajnoj masi samo ako nije apsolutno ništava.

Vrhovni sud je stanovišta da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo.

Namerno oštećenje poverilaca, shodno odredbi člana 123. stav 1. Zakona o stečaju („Sl. glasnik RS“, br.104/2009, 99/2011-dr zakon, 71/2012 – odluka US i 83/2014), postoji kada je pravni posao, odnosno pravna radnja zaključena odnosno preduzeta u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca. Navedeni pravni posao može se pobijati ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika. Znanje i namera se pretpostavlja ako je saugovarač stečajnog dužnika znao da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se radnjom oštećuju poverioci, kao i ako su pravni posao odnosno pravna radnja stečajnog dužnika preduzeti bez naknade ili uz neznatnu naknadu. Prema stavu 2 ovog člana obezbeđenje koje je stečajni dužnik dao za zajam odnosno druge pravne radnje koje u ekonomskom pogledu odgovaraju odobravanju zajma licu povezanom sa stečajnim dužnikom u smislu ovog zakona, osim lica koje se u okviru svoje redovne delatnosti bavi davanjem kredita ili zajmova u trenutku kada je bilo trajnije nesposobno za plaćanje u smislu ovog zakona ili u roku od godinu dana pre dana otvaranja stečajnog postupka nad društvom ne proizvodi pravno dejstvo u postupku stečaja nad društvom.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su pored ispunjenja opštih uslova iz člana 119. Zakona o stečaju, pravilno zaključili da je ispunjen i posebni osnov pobijanja regulisan gore navedenim članom, namerno oštećenje poverilaca, iz kog razloga odredba člana 3. Ugovora o kratkoročnom kreditu od 06.04.2016. godine i založna izjava u delu u kome ista nije ništava, ne proizvodi pravno dejstvo prema stečajnoj masi. Činjenica je, da potraživanje tuženog prvog reda prema tuženom drugog reda postoji po osnovu zajma u iznosu od 400.000,00 dinara. Ugovor je zaključen u propisanom roku iz gore navedenog člana, ali je predmetnom odredbom ugovorena obaveza tuženog drugog reda da radi obezbeđenja potraživanja tuženog prvog reda da založnu izjavu koja je i upisana 13.05.2016. godine, a stečaj je otvoren nad tuženim drugog reda 02.11.2016. godine po predlogu od 13.10.2016. godine, pri čemu je tuženi drugog reda bio u neprekidnoj blokadi od 07.04. 2014. godine. Svakako da se u takvoj situaciji, ugovaranjem davanja založne izjave i davanjem založne izjave u delu u kome ista nije ništava, može govoriti o nameri oštećenja jednog ili više poverilaca, pri čemu je tuženi prvog reda kao saugovarač stečajnog dužnika znao za istu. Znanje namere saugovarača stečajnog dužnika se pretpostavlja, jer je tuženi prvog reda znao da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se radi o oštećenju poverilaca, budući da su cedenti povezana lica sa tuženim drugog reda, a EE direktor cedenta „ĐĐ“ d.d. ... istovremeno bio je i direktor tuženog prvog reda.

Prema odredbama člana 53. ZOO propisano je da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor iako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva (stav 2.). Odredbom člana 105. ZOO propisano je da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen (stav 1.)

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je ugovor o kratkoročnom zajmu od 06.04.2016. godine, čiji je predmet kratkoročni zajam u iznosu od 217.773,36 eura, dilimično ništav u ovom delu kao i založna izjava u delu obezbeđenja za navedeni iznos. Prvo, navedeno kod utvrđenja da je po ugovorima o cesiji preneto nepostojeće potraživanje u iznosu od 137.403,62 eura, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su ugovori o cesiji ništavi za navedeni iznos, a samim tim i ugovor o kratkoročnom zajmu od 06.04.2016. godine za nepostojeći iznos kao i založna izjava kojom je obezbeđeno potraživanje u istom iznosu. S druge strane, pravilan je i zaključak nižestepenih sudova, da je razlog ništavosti i nedopuštena pobuda koja je bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor, a za koju je drugi ugovarač znao, odnosno morao je da zna, saglasno članu 53 ZOO. Kod činjenica, da su cedenti bili članovi tuženog drugog reda, odnosno povezana lica sa tuženim drugog reda, da tuženi prvog reda nikakav zajam nije dao tuženom drugog reda, niti preneo sredstva tuženom drugog reda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je odlučujuća pobuda za zaključenje ugovora bila uspostavljanje založnog prava na nepokretnostima tuženog drugog reda kao njegovoj jedinoj imovini u višegodišnjoj blokadi računa, a što je tuženi prvog reda morao znati, jer je njegov direktor bio prokurista jednog cedenta i član tuženog drugog reda, radi namirenja tuženog prvog reda i cedenata. Naime tuženi drugog reda reda kao zajmoprimac se saglasio da zajmodavac, tuženi prvog reda može svoje dospelo, a neisplaćeno potraživanje iz ugovora da naplati iz cene dobijene prodajom hipotekovane nepokretnost, pri čemu je prvostepeni sud utvrdio da tuženi iz sredstava ostvarenih prodajom nepokretnosti treba da izmiri i cedente, a ugovoreno je da ugovor proizvodi dejstvo danom sačinjavanja i overe založne izjave. Sledi da su ugovori o cesiji ništavi pravni poslovi, a posledica toga je i ništavost ugovora o kratkoročnom zajmu za iznos utvrđenog duga tuženog drugog reda od 217.773,96 eura, kao i založna izjava data tuženom prvog reda za radi obezbeđenja potraživanja u navedenom iznosu. Revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja primenom člana 407. ZPP, pa revizijski razlozi u ovom delu nisu cenjeni.

U skladu sa gore navedenim, Vrhovni sud odbio je reviziju tuženog prvog reda kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković