Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3850/24 od 31.10.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/2011...18/2020 i 10/2023 - dr. zakon, u daljem tekstu ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. ovog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Predmet spora je isplata naknade troškova prevoza tužilji kao radniku tužene u gotovom novcu, prema pismenom zahtevu kojim je tužilja od tužene tražila takvu isplatu, umesto uplate na BUS plus karticu, a nižestepeni sudovi su o tužbenom zahtevu odlučili pravilnom primenom materijalnog prava – odredaba Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika koje ne odstupa od sudske prakse, u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Tužena uz reviziju nije dostavila drugačije pravnosnažne ili revizijske sudske odluke koje bi ukazivale na drugačiji zaključak. Iz tih razloga ni u slučaju prihvatanja izuzetne dozvoljenosti izjavljene revizije tužene ne bi došlo do drugačijeg odlučivanja i povoljnijeg ishoda spora za tuženu, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužene nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ceni prema članu 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade za troškove ishrane na radu podneta je sudu 08.04.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je iznos od 13.100,00 dinara.

Kako u sporu iz radnog odnosa koji se odnosi na potraživanje u novcu, vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija tužene nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković