Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući troškove revizijskog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, shodno odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se revizijom ukazuje, nije predviđena kao razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti shodno čl.407 ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. Rešenjem od 14.09.2020. godine, bez broja, tuženi je tužiocu otkazao Ugovor o radu iz razloga što isti nije blagovremeno, u smislu odredbe člana 103. Zakona o radu, dostavio potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad u roku od 3 dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad, a koja je nastupila 30.07.2020. godine, već je istu dostavio 06.08.2020. godine, čime je učinio povredu radne discipline propisane odredbom člana 179. stav 3. tačka 2. i 8. Zakona o radu. Tužilac je bio privremeno sprečen za rad počev od 30.07.2020. godine, kada mu je lekar izdao potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad broj 333. Tužilac je pitao neposrednog rukovodioca BB da li može potvrdu da mu dostavi putem aplikacije „Viber“, pa kada mu je potvrđeno da može, tužilac je dana 01.08.2020. godine istom preko „Vibera“ prosledio fotografiju potvrde, a tužiočev neposredni rukovodilac je potvrdu dalje prosledio menadžeru za ljudske resurse kod tuženog, što je bila praksa kod tuženog od početka epidemije COVID 19 i odnosila se i na sporni period. Tužilac je živeo sam i zbog bolesti nije mogao da odnese potvrdu, niti je mogao da angažuje nekoga ko bi to umesto tužioca odneo, pa je potvrdu u štampanoj formi neposredno predao poslodavcu kada je počeo da radi 06.08.2020. godine. Dana 01.09.2020. godine tužiocu je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, a potom je doneto i predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu 14.09.2020. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvajanjem tužbenog zahteva poništili kao nezakonito pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad, utvrđujući da tužilac nije učinio povredu radne discipline koja mu je stavljena na teret, te da nema mesta primeni odredbe člana 179. stav 3. tačka 2. i 8. u vezi člana 103. Zakona o radu.

Takav zaključak i pravni stav nižestepenih sudova prihvata i Vrhovni sud.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...113/17) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji nepoštuje radnu disciplinu i to ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona, a tačka 8. istog stava ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Odredbom člana 103. navednog zakona propisano je da je zaposleni dužan da najkasnije u roku od 3 dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad, u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad (stav 1.), da u slučaju teže bolesti, umesto zaposlenog, potvrdu poslodavcu dostavljaju članovi uže porodice ili druga lica sa kojima živi u porodičnom domaćinstvu (stav 2.), a ako zaposleni živi sam, potvrdu je dužan da dostavi u roku od 3 dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu (stav 3.).

U konkretnom slučaju, kod tužioca je privremena sprečenost za rad zbog bolesti nastupila 30.07.2020. godine, nakon čega je kontaktirao svog neposrednog rukovodioca BB koji mu je potvrdio da potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad može dostaviti njemu preko aplikacije „Viber“, što je tužilac i učinio dana 01.08.2020.godine, te je poslao fotografiju potvrde, koja je prosleđena menadžeru za ljudske resurse kod tuženog. Praksa kod tuženog u pogledu donošenja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad od početka epidemije COVID 19 (koja je bila iste godine, tri meseca pre spornog događaja) je da se potvrda može predati i u vidu fotografije poslate putem aplikacije „Viber“ ili „WhatsApp“, na koji način je tužilac i postupio i to u roku od dva dana od dana nastupanja privremene sprečnosti za rad tj.u zakonskom roku. Postupajući u skladu sa praksom koja je kod tuženog bila u spornom periodu, kod tužioca nije bilo svesti o kršenju radne discipline ili posledicama koje takvo njegovo ponašanje može da proizvede usled nedostavljanja navedene potvrde direktno u prostorije poslodavca, zbog čega je nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, te nema mesta primeni odredbe člana 179. stav 3. tačka 2. i 8., u vezi člana 103. Zakona o radu.

Nasuprot revizijskim navodima kojima se ukazuje na Obaveštenje zaposlenima o pravima i obavezama za vreme privremene sprečenosti za rad kod tuženog od 25.10.2019. godine, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je nakon donošenja tog obaveštenja usledila epidemija COVID 19, od kada je utvrđeno da je praksa kod tuženog bila da se potvrda o privremenoj sprečenosti za rad može dostaviti i putem aplikacija „Viber“ i „WhatsApp“, a odnosila se i na sporni period, što je tužilac i učinio, te isti postupajući u skladu sa praksom koja je u tom periodu važila kod tuženog nije mogao da ima svest da na taj način krši radnu disciplinu.

Kako se svim ostalim navodima revizije kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, sa kojih razloga se revizija ne može izjaviti, isti su ocenjeni kao neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Pošto tuženi neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troška za sastav odgovora na reviziju s obzirom da nije bio nužan za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP zbog čega u smislu odredbe člana 165. odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković