Na reviziju tužioca, tuženi je blagovremeno odgovorio.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), pa je ocenio da su revizije stranaka neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu Odluke SO Požega od 11.07.2017. godine, imenovan za direktora tuženog, nakon čega je na osnovu ove odluke zaključio ugovor o radu sa nadzornim odborom tuženog dana 02.03.2018. godine. Ugovorom o radu tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme, do isteka perioda na koji je imenovan (period mandata) u trajanju od četiri godine, počev od 03.03.2018. godine, za obavljanje poslova direktora preduzeća. Istim ugovorom, predviđeno je da tužiocu radni odnos prestaje, pored ostalog, i razrešenjem sa funkcije direktora.

Rešenjem SO Požega br. ../2019 od 11.12.2019. godine, tužilac je udaljen sa rada kod tuženog, a u rešenju je navedeno da je protiv tužioca pokrenut postupak razrešenja zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. i člana 61. stav 5. Krivičnog zakona. Nakon što je rešenjem SO Požega 01 br. ../2020 od 05.02.2020. godine, tužilac razrešen dužnosti direktora JP „Razvojna agencija Požega“, rešenjem v.d. direktora tuženog br. ../2020 od 04.03.2020. godine, tužiocu je prestao radni odnos zasnovan ugovorom o radu 02.03.2018. godine, počev od 05.02.2020. godine kao dana donošenja rešenja SO Požega 01 br. ../2020 kojim se tužilac razrešava dužnosti direktora tuženog.

Presudom Upravnog suda u Beogradu U-5437/20 od 24.02.2023. godine, uvažena je tužba tužioca, te je rešenje SO Požega br. ../2020 od 05.02.2020. godine poništeno.

Polazeći od činjenice da je presudom Upravnog suda tužba tužioca uvažena i rešenje SO Požega ../2020 od 05.02.2020. godine, o razrešenju tužioca dužnosti direktora tuženog, poništeno, nižestepeni sudovi zaključili su da je nezakonito i rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu od 04.03.2020. godine, te je tužbeni zahtev u pogledu ove odluke usvojen i rešenje poništeno primenom odredbi članova 48. Zakona o radu, člana 24, 26, 46 i 52. Zakona o javnim preduzećima, kao i primenom članova 21 i 24 Statuta tuženog. Međutim, s obzirom da je tužilac kod tuženog ugovorom o radu od 02.03.2018. godine, zasnovao radni odnos na određeno vreme, u trajanju mandata od četiri godine, koji bi ugovor u smislu odredbe člana 175. tačka 1. Zakona o radu trajao najkasnije do 02.03.2022. godine, primenom odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, zahtev tužioca za vraćanje na rad odbijen je kao neosnovan.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi pravilno su primenili materijalno pravo prilikom ocene zakonitosti rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu kao i odluke o vraćanju tužioca na rad.

Prema odredbi člana 46. stav 1. Zakona o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“ br. 15/2016, 88/2019), mandat direktora prestaje istekom perioda na koji je imenovan, ostavkom i razrešenjem. Razrešenje kao razlog za prestanak mandata direktora javnog preduzeća, propisuje i Statut tuženog u članu 24. Prestanak mandata direktora javnog preduzeća ima za posledicu prestanak radnog odnosa zbog čega je članom 24. ugovora o radu zaključenog između stranaka od 02.03.2018. godine, razrešenje sa funkcije direktora propisano kao razlog za prestanak radnog odnosa.

Međutim, s obzirom da je odluka o razrešenju direktora od 05.02.2020. godine, a koja je bila osnov za prestanak radnog odnosa tužiocu, poništena presudom Upravnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova o tome da je otpao osnov za prestanak radnog odnosa tužiocu, što ima za posledicu poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa.

Neosnovano revizija tuženog ističe da odluka Upravnog suda ne može imati značaj na ocenu zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa jer se zakonitost rešenja ceni prema činjenicama koje su postojale u vreme donošenja rešenja, a ne prema činjenicama nastalim posle toga. Spor o zakonitosti upravnog akta ima za cilj poništaj upravnog akta, a to znači njegovo eliminisanje iz pravnog poretka na osnovu odredbe člana 42. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, kada je u upravnom sporu utvrđeno da je osporeni akt nezakonit. Zbog toga je u situaciji kada je nezakonita odluka o prestanku mandata direktora razrešenjem, nezakonita i odluka o prestanku radnog odnosa tužioca zbog razrešenja.

Međutim, i pored poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu, tuženi nije u obavezi da ga vrati na rad s obzirom da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme prema ugovoru o radu od 02.03.2018. godine, do isteka perioda na koji je imenovan kao direktor, a to je četiri godine počev od 03.03.2018. godine, koje vreme je proteklo do 03.03.2022. godine. Zato je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu po isteku roka za koji je bio zasnovan radni odnos na određeno vreme, uprskos pravnosnažnoj odluci kojom je utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos.

Neosnovano se revizijom tužioca naglašava da po prestanku mandata, saglasno odredbama članova 171. i 172. Zakona o radu, direktor ostaje kod poslodavca na radu, uz zaključenje Aneksa ugovora o radu. Ovo stoga što je izmena ugovorenih uslova rada moguća samo između poslodavca i zaposlenog u slučaju postojanja razloga propisanih odredbom člana 171. Zakona o radu. Već prilikom zasnivanja radnog odnosa tužilac i tuženi su izrazili volju da radni odnos traje ograničeno pošto je ugovorom o radu tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme. Radni odnos koji direktor zasniva na određeno vreme prema odredbi člana 48. stav 3. Zakona o radu, može da traje do isteka roka na koji je izabran direktor odnosno do njegovog razrešenja. Razrešenje kao osnov prestanka radnog odnosa, poništajem rešenja od 05.02.2020. godine od strane Upravnog suda, otpao je, ali istekom roka na koji je direktor izabran, a to je četiri godine, radni odnos bi mu svakako prestao, zbog čega tuženi nije u obavezi da vrati tužioca na rad po isteku vremena na koje je imenovan kao direktor.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom da odgovor na reviziju nije obavezna parnična radnja prema odredbi člana 411. stav 2. ZPP, ni troškovi povodom nje nisu bili potrebni za vođenje ove parnice , što je ovaj sud cenio primenom člana 154 stav 2 ZPP. Iz tih razloga je u stavu drugom izreke ove presude zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, odbijen kao neosnovan primenom člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković