U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 428/2018 od 23.01.2020. godine preinačene su obe nižestepene presude i tuženi (tužilac u ovoj parnici) obavezan da solidarno sa fizičkim licem (svojim osnivačem i direktorom) isplati tužiocu u tom sporu određeni novčani iznos na ime naknade štete sa pripadajućom kamatom, i nadoknadi mu troškove parničnog postupka. Tužilac je ovu novčanu obavezu ispunio sa četiri sukcesivne isplate izvršene u periodu od 18.09.2020. godine do 27.10.2020. godine. Radi ispunjenja obaveze tužilac se kreditno zadužio kod banke, kojoj je platio naknade i troškove ugovorene zaključenim ugovorom o kreditu. Ustavni sud je, odlučujući o tužiočevoj ustavnoj žalbi, odlukom Už 9344/2020 od 03.02.2022. godine utvrdio da je označenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo tužioca-podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništio presudu revizijskog suda i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 7513/16 od 18.01.2018. godine.

Tužilac je podnetom tužbom zahtevao od tužene naknadu materijalne štete u visini iznosa koju je platio na osnovu presude Vrhovnog kasacionog suda Prev 428/2018 od 23.01.2020. godine, koju je poništio Ustavni sud zbog povrede ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, i u visini naknada i troškova koje je platio banci po ugovoru o kreditu zaključenom radi obezbeđivanja sredstava i ispunjenjem obaveze iz označene presude. Tužbeni zahtev zasnovan je na članu 35. Ustava Republike Srbije i članovima 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer tužilac smatra da postoji odgovornost tužene za štetu koju potražuje zato što je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da mu je presudom revizijskog suda povređeno pravo na pravično suđenje.

Nižestepeni sudovi su ovaj tužbeni zahtev odbili.

Po stanovištu prvostepenog suda, zasnovanom na članu 35. Ustav Republike Srbije, članovima 154, 155, 172. i 210. Zakona o obligacionim odnosima i članu 7. stav 1. Zakona o sudijama, iako je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da je tužiocu u postupku po reviziji povređeno pravo na pravično suđenje njemu na taj način nije pričinjena šteta, jer je za odgovornost tužene neophodno da je ona nastala kao posledica svesnog ili krajnje nepažljivog ili nesavesnog postupanja suda u vršenju zakonskih ovlašćenja, ili njihovog prekoračenja. Po oceni tog suda, tužilac te činjenice u ovom slučaju nije dokazao, imajući u vidu i to da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje dato u vezi sa vršenjem sudijske funkcije, u ovom slučaju za tumačenje prava.

Drugostepeni sud je odbio tužiočevu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći da je nižestepeni sud u ovom sporu pravilno primenio materijalno pravo i prihvatajući razloge kojima je taj sud obrazložio svoju odluku o tužbenom zahtevu. Po oceni drugostepenog suda, nisu osnovani žalbeni navodi tužioca da je odlukom Ustavnog suda dokazano postojanje uzročno-posledične veze između umanjenja njegove imovine i protivpravnog postupanja revizijskog suda, jer svaka nezakonitost ili nepravilnost koja je bila razlog za ukidanje ili preinačenje sudske odluke nema za posledicu naknadu štete, odnosno povreda zakona mora biti tako očigledna i jasna da predstavlja uzrok štete, a u konkretnom slučaju doneta odluka koja je po pravnom leku poništena, sama po sebi nije osnov odgovornosti tužene za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada njenih organa.

Izloženo pravno stanovište u suštini prihvata i revizijski sud, zbog čega navode revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjuje kao neosnovan.

Odredbom člana 6. stav 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“ br. 116/08...47/17) važećeg u vreme kada je doneta presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev 428/2018 od 23.01.2020. godine, bilo je propisano da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija. Isto je propisano i odredbom člana 7. stav 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“ br.10/23), važećeg u vreme odlučivanja o zahtevu tužioca u ovom sporu.

Po stanovištu revizijskog suda, organ koji postupa u okviru svog zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za pogrešno tumačenje zakonske norme. Primena neodgovarajuće zakonske norme, kao ni pogrešno zauzet pravni stav u odluci donetoj u vršenju funkcije organa, ne predstavlja takvu povredu dužnosti koja sama po sebi može biti kvalifikovana kao nezakonit ili nepravilan rad. Odgovornost države za štetu koju prouzrokuje njen organ, postoji ako je šteta nastala prekoračenjem ili zloupotrebom njegovih ovlašćenja, jer se takvo postupanje državnog organa može smatrati nezakonitim ili nepravilnim radom.

U konkretnom slučaju odlukom Ustavnog suda Už 9344/2020 od 03.02.2023. godine utvrđena je povreda prava tužioca na pravično suđenje u revizijskom postupku i poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev 428/2018 od 23.01.2020. godine zbog povrede procesnog prava - pogrešnog tumačenja člana 416. ZPP i izraženog stava revizijskog suda o mogućnosti drugačije ocene pisanih dokaza (nalaza veštaka) u postupku odlučivanja o izjavljenoj reviziji. U takvom postupanju revizijskog suda nema prekoračenja ni zloupotrebe njegovih ovlašćenja-okolnosti koje to potvrđuju nisu utvrđene u ovom postupku, zbog čega nema osnova za odgovornost tužene za potraživanu materijalnu štetu u smislu citiranih odredbi Zakona o sudijama u vezi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz tih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković