Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, osnovano se u reviziji ukazuje da je prilikom odlučivanja drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravno lice koje obavlja delatnosti bliže opisane u članu 8 Odluke o osnivanju tužioca od 24.02.2012. godine, kao i na osnovu odredbe člana 20. Zakona o javnoj svojini, a naročito izdavanje u zakup nepokretnosti koje su namenjene za smeštaj stranih diplomatsko konzularnih predstavništava, diplomatskih i drugih stranih predstavnika, trgovinskih i drugih predstavništava i predstavnika u Republici Srbiji, te da u skladu sa članom 3. navedene odluke posluje sredstvima u javnoj svojini. Vlada Republike Srbije je Zaključkom br.00-295/2009-2 od 16.07.2009. godine, dala tužiocu na privremeno korišćenje, upravljanje i održavanje nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije, namenjenih za smeštaj stranih diplomatsko konzularnih predstavništava, diplomatskih i drugih stranih predstavnika, trgovinskih i drugih predstavništava i predstavnika u Republici Srbiji, a čiji je sastavni deo Pregled nepokretnosti koje su predmet davanja na korišćenje i upravljanje sa stanjem na dan 30.06.2009. godine. Na osnovu navedenog zaključka, Republika Srbija, koju zastupa direktor Republičke direkcije za imovinu je 22.07.2009. godine sa tužiocem zaključila Ugovor o davanju na privremeno korišćenje, upravljanje i održavanje nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije, namenjenih za smeštaj stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava, diplomatskih i drugih stranih predstavnika, trgovinskih i drugih predstavništava i predstavnika u Republici Srbiji i istim se Vlada RS legitimisala kao vlasnik nepokretnosti u preambuli ugovora, dok su u članu 2 ugovora utvđene obaveze tužioca, između ostalog i davanje u zakup objekata u vlasništvu Vlade RS uz saglasnost Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije i naplata zakupnine prema članu 7. ugovora. Upravni organ tuženog je utvrdio tužiocu obavezu plaćanja naknade za korišćenje građevinskog zemljišta za 2013. godinu za poslovni prostor na adresi Ul. ... br. .., Beograd, rešenjem od 24.04.2013. godine, pa je tužilac postupajući po tom rešenju, vršio uplate tuženom radi izbegavanja prinudne naplate. Rešenjem Ministarstva finansija br.300-418-00- 00037/2013-D1001 od 04.12.2013. godine, poništeno je rešenje prvostepenog organa od 24.04.2013. godine, pa je u ponovnom postupku Uprava javnih prihoda Grada Beograda, Odeljenje Vračar, donela rešenje od 11.02.2014. godine, kojim je utvrđena mesečna naknada za korišćenje građevinskog zemljišta u iznosu od 1.190.143,56 dinara, za objekat, poslovni prostor na adresi Ul. ... br. .., Beograd, za period od 01.01.2013. godine do 31.12.2013. godine. Ovo rešenje je poništeno rešenjem Gradskog veća Grada Beograda br 418-399/19 GV od 27.05.2019. godine. U vreme utvrđivanja poreske obaveze, tužilac nije bio vlasnik poslovnog prostora u Ul. ... br. .. u Beogradu, nosilac prava korišćenja, niti zakupac. Rešenjem od 20.09.2019. godine tužilac je obavezan na plaćanje nakande za korišćenje građevinskog zemljišta za 2013. godinu u iznosu od 1.190.143,56 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, pozivajući se na odredbe člana 25. Zakona o javnoj svojini i član 60. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“ br. 72/09...108/10) usvojio tužbeni zahtev, ceneći da nije bilo osnova da organ lokalne samouprave obaveže tužioca na plaćanje naknade za korišćenje građevinskog zemljišta u visini od 688.624,80,00 dinara, koju je tužilac neosnovano platio, jer tužilac nije vlasnik objekta, nosilac prava korišćenja na zemljištu, niti zakupac.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, sa zaključkom da osnov plaćanja naknade za 2013. godinu, prema stanju u vreme zaključenja glavne rasprave postoji, s obzirom da je novim rešenjem organa tuženog od 20.09.2019. godine, tužilac ponovo obavezan na plaćanje naknade za korišćenje građevinskog zemljišta za 2013. godinu, a zakonitost upravnog akta u postupku po žalbi ili po pravu službenog nadzora može da ispituje nadležni organ uprave, dok se sudska kontrola obezbeđuje u upravnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi propisani članom 210. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), jer je obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastala imajući u vidu da je osnov za plaćanje naknade za korišćenje građevinskog zemljišta otpao. Naime, rešenjem tuženog od 24.04.2013. godine je bila utvrđena obaveza plaćanja naknade za korišćenje građevinskog zemljišta za 2013. godinu na teret tužioca za objekat u Ul. ... broj .. u Beogradu, po kom osnovu je tužilac tuženom izvršio uplatu u ukupnom iznosu od 688.324,80 dinara, a navedeno rešenje je poništeno 04.12.2013. godine. Rešenjem nadležnog organa tuženog od 11.02.2014. godine, utvrđena je obaveza plaćanja naknade za korišćenje građevinskog zemljišta za 2013. godinu na teret tužioca za objekat u Ul. ... broj .. u Beogradu, koje je poništeno rešenjem drugostepenog organa tuženog 27.05.2019. godine. Tužilac prvenstveno ima pravo privremenog korišćenja nepokretnosti, pre svega izdavanja u zakup i preduzimanja drugih obaveza na osnovu ugovora koji je zaključio sa Republikom Srbijom, kao vlasnikom i korisnikom nepokretnosti. Imajući u vidu da je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog kojim je tužilac određen kao obveznik plaćanja naknade za korišćenje građevinskog zemljišta, pravilan je zaključak prvostepenog suda da su se stekli uslovi za vraćanje iznosa koji je tužilac platio, jer je poništajem rešenja na osnovu kojeg je izvršeno plaćanje, otpao zakonski osnov da imovina tužioca pređe u imovinu tužnog. Činjenica što je u međuvremenu doneto novo rešenje 2019. godine, koje nije postalo ni konačno, ni pravnosnažno, ne utiče na obavezu tuženog za vraćanje stečenog bez osnova, odnosno vraćanje plaćene naknade po osnovu koji je otpao. Kako je tužbeni zahtev usvojen, na osnovu člana 210. ZOO, tuženi je u obavezi da tužiocu koji je neosnovano plaćao naknadu, plati i zakonsku zateznu kamatu na osnovu člana 214. ZOO.

Imajući u vidu da je prilikom odlučivanja drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 150, 153. stav 1, 154. i 163. ZPP, u skladu sa opredeljenim zahtevom tužioca, pa su mu priznati troškovi za sastav revizije u visini od 27.000,00 dinara, odmereni primenom Advokatske tarife važeće na dan preduzimanja te parnične radnje.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković