Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), pa je ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Revizijom tuženi ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Međutim, zakazivanje rasprave pred drugostepenim sudom radi odlučivanja o žalbi i zahtevima stranaka predstavlja izuzetak od pravila sadržanog u članu 383. stav 1. ZPP, koji propisuje da se o žalbi, po pravilu, odlučuje bez rasprave. S obzirom da je drugostepeni sud ocenio da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, a ono ne može biti ni razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 2. ZPP, neosnovano se ukazuje na navedenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka.

Prema utrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 15.07.2015. godine, raspoređen na poslovima vozača autobusa. Rešenjem od 25.12.2020. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze propisane članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu, 95. stav 1. tačka 16. Pravilnika o radu i 31. stav 1. tačka 16. Ugovora o radu – ometanje, sprečavanje ili onemogućavanje linijske kontrole u vršenju poslova kontrole rada posade vozila, prevoznih isprava, prevozne dokumentacije i interne kontrole i kontrole poslovanja i poslovne dokumentacije. Tužiocu je stavljeno na teret da se 11.09.2020. godine u 19:29 časova kao vozač autobusa na relaciji Bor – Vranje, oglušio na znak linijskog kontrolora koji je na lokalnom autobuskom stajalištu u Pantelejskoj ulici u Nišu, tužiocu dao znak da je potrebno da se zaustavi, visoko podignutom službenom legitimacijom, već je nastavio kretanje u pravcu glavne autobuske stanice u Nišu. Pored toga, prema ovom rešenju, na autobuskom stajalištu nije bilo drugih lica, izuzev kontrolora tuženog, brzina kretanja autobusa u tom trenutku iznosila je 18 km na čas, i nije bilo drugih vozila koja bi vozaču onemogućila dobru preglednost i smanjenu mogućnost uočavanja kontrole.

Tužiocu je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se tužilac izjasnio i naveo da spornog dana nije uočio linijsku kontrolu budući da je bila noć, da su na autobusu bila veoma loša svetla a da se u naseljenom mestu koriste oborena svetla, kao i da se nikada ranije nije oglušio o znak kontrolora da se zaustavi. Utvrđeno je i da kontrolori prilikom zaustavljanja tužioca nisu koristili tablicu „STOP“, da je tužilac držao glavu pravo i nije se okretao ka kontrolorima, a bio je sumrak.

Nižestepeni sudovi ocenili su da je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu nezakonito s obzirom da tuženi nije dokazao da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja mu se rešenjem stavlja na teret. Ovo stoga što kontrolori kritičnom prilikom nisu imali tablicu „STOP“, iako je kontrola vršena u sumrak, a da u uslovima smanjene i ograničene vidljivosti kontrolor zaustavlja vozilo tablicom „STOP“ mahanjem vertikalno gore – dole u visini farova. S obzirom da kontrolori zaustavljanje nisu vršili na navedeni način, već samo visoko podignutom legitimacijom, tuženi nije dokazao da je tužilac zaista video kontrolore i odbio da stane, odnosno da je povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret učinio svojom krivicom.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi pravilno su primenili materijalno pravo prilikom ocene zakonitosti rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu.

Prema odredbi člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05 sa svim kasnijim izmenama i dopunama), poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Prema članu 95. stav 1. tačka 16. Pravilnika o radu tuženog i članu 31. stav 1. tačka 16. Ugovora o radu razlog za otkaz ugovora o radu jeste krivica zaposlenog zbog povrede radne obaveze koja se sastoji u ometanju, sprečavanju ili onemogućavanju linijske kontrole u vršenju poslova kontrole rada posade vozila, prevoznih isprava, prevozne dokumentacije i interna kontrola i kontrola poslovanja i poslovne dokumentacije.

Pravilnik o radu kontrole tuženog br.2248 od 19.08.2020. godine uređuje rad linijske i unutrašnje kontrole u preduzeću (član 1), i propisuje da su linijski kontrolori dužni da prilikom rada poseduju, pored ostalog, službenu legitimaciju i „STOP“ tablicu (član 4 stav 1), kao i da na liniji kontrolor izlazi sa dokumentacijom navedenom u članu 4 stav 1. Pravilnika ( član 6 stav 1). Prema članu 6. stav 2. istog Pravilnika, propisano je da vozilo koje kontroliše, zaustavlja tablicom „STOP“ ili ako uslovi dozvoljavaju podizanjem ruke, dok je u stavu 5. istog člana propisano da se noću i u uslovima smanjene i ograničene vidljivosti zaustavljanje vrši tablicom „STOP“ mahanjem vertikalno gore – dole u visini farova.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da kontrolor tuženog pri zaustavljanju tužioca radi vršenja linijske kontrole nije koristio tablicu „STOP“ već da je podigao službenu legitimaciju kao znak da tužilac koji upravlja autobusom treba da stane kako bi se izvršila kontrola. Međutim, pravilo o zaustavljanju vozila sadržano u članu 6. stav 2 Pravilnika o radu kontrole, propisuje da se vozilo koje se kontroliše zaustavlja tablicom „STOP“, a kao izuzetak od ovog pravila, ustanovljena je mogućnost zaustavljanja podizanjem ruke, i to samo ako uslovi to dozvoljavaju. Pri zaustavljanju noću i u uslovima smanjene i ograničene vidljivosti, kontrolor ne samo što mora da koristi tablicu „STOP“, već je u obavezi i da njome vertikalno maše gore – dole u visini farova. Pravilo o korišćenju tablice „STOP“ , ustanovljeno je upravo u cilju da vozač uoči kontrolu i zaustavi vozilo, a mahanje istom vertikalno u visini farova, da bi kontrolu uočio i u noćnim uslovima, odnosno u uslovima smanjene ili ograničene vidljivosti. Zbog toga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije dokazao da je tužilac povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret učinio svojom krivicom, jer kontrolori zaustavljanje nisu vršili na propisan način kritičnom prilikom korišćenjem tablice „STOP“. Iz ovih razloga, neosnovano je isticanje u reviziji da je pogrešno primenjeno materijalno pravo zbog toga što nije primenjen Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima u cilju utvrđivanja činjenice da li je u sumrak smanjena ili ograničena vidljivost.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković