Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1899/22 od 03.04.2023. godine, po održanoj glavnoj raspravi, stavom prvim izreke, žalba tužilje je delimično je usvojena, delimično odbijena i prvostepena presuda je delimično preinačena tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete isplati pojedinačno navedene novčane iznose u švedskim krunama sa domicilnom kamatom Centralne banke Kraljevine Švedske počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate (sve bliže navedeno i opredeljeno ovim stavom izreke),kao i da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati i to za pretrpljene fizičke bolove iznos od 100.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 75.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.05.2022. godine do isplate i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka, dok je prvostepena presuda potvrđena u preostalom neprinačenom delu. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju pobijajući odluku u usvajajućem delu iz svih zakonom dozvoljenih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tuženog na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP je neosnovano, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona. Revizijom se ističe da presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, da postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi i sadržine isprava koje su bile dokazi u ovom postupku, što predstavlja bitnu povredu odredbe iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ali koja nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. pomenutog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u raspravi pred drugostepenim sudom, tužilja je rođena 1980. godine i živi u Švedskoj gde je zaposlena u bolnici kao ... sestra. Tužilja se 28.06.2016. godine obratila tuženom radi estetske rekonstrukcije vilica cirkonijum mostovima, primarno motivisana nižim cenama stomatoloških usluga u Srbiji. Tom prilikom tužilja je navodila subjektivne tegobe u vidu bolova, glavobolja i zapadanja hrane. RTG analizom tuženi je dijagnostikovao kompleksno stomatološko stanje: subluksaciju donje vilice, mešovitu parodontopatiju, neadekvatne ranije radove i endodontska lečenja, te patološke procese na pojedinim zubima. Utvrđeno je da je tuženi pripremne radnje (ekstrakcije, apikotomije, endodontski tretman) izvršio sa pažnjom dobrog stručnjaka i u skladu sa pravilima medicinske struke, pravilno procenivši vreme neophodno za zarastanje rana pre izrade mostova. Protetska rehabilitacija u donjoj vilici je završena je 14.07.2016. godine kada je cirkularni cirkonijum most cementiran. Protetska rehabilitacija sa podizanjem visine zagrižaja u gornjoj vilici završena je 28.07.2016. godine kada su cirkonijum mostovi cementirani, a 29.07.2016. godine urađen je kontrolni pregled i zagrižaj je korigovan, nakon čega tužilja više nije odlazila u ordinaciju tuženog. Nakon povratka u Švedsku 02.08.2016. godine, tužilja se tuženom žalila na bolove putem Viber aplikacije, na šta je tuženi savetovao tople obloge i analgetike, smatrajući tegobe posledicom subluksacije zgloba. Zbog intenziviranja bolova, tužilja se 12.08.2016. godine hitno javila stomatologu u Švedskoj, gde je dijagnostikovan ireverzibilni pulpitis uzrokovan traumatskim zagrižajem. U periodu od 15.08.2016. do 13.06.2017. godine, tužilja je u Švedskoj podvrgnuta dugotrajnom lečenju, koje je obuhvatalo kontrolu zagrižaja i devitalizaciju zuba, što je utvrđeno kao direktna posledica izvedenih protetskih radova od strane tuženog. Takođe, zbog akutnih tegoba tokom letovanja u Španiji septembra 2016. godine, tužilja je koristila hitnu stomatološku pomoć. Na ime troškova lečenja u inostranstvu, tužilja je snosila materijalne izdatke koji su bliže navedeni u nižestepenoj presudi. Nakon sprovedenog lečenja u Švedskoj, bolovi su prestali, ali je došlo do rascementiranja mostova na pojedinim nosačima i odlamanja keramike, uz preosetljivost na spoljne nadražaje. Utvrđeno je da je tuženi pripremne radnje (ekstrakcije, apikotomije, endodontski tretman) izvršio sa pažnjom dobrog stručnjaka, ali zbog kratkog vremenskog perioda koji je tužilja ostavila na raspolaganju za kontrole, procedura finalne intervencije nije u potpunosti ispoštovana, što je dovelo do navedenih komplikacija. Kontrolni pregledi nakon cementiranja su neodvojivi deo lečenja, koje se smatra dovršenim tek nakon uspostavljanja pravilnog zagrižaja. Tužilja je obavila samo jedan kontrolni pregled, nakon čega je prekinula dolaske. Utvrđeno je da je karakter bolova kod tužilje ukazivao na hroničnu traumu izazvanu prevremenim kontaktima između zuba gornje i donje vilice, što je rezultiralo upalom živca (pulpitisom), dok su neuspostavljeni međuvilični odnosi i neadekvatan zagrižaj doveli do rascementiranja mostova. Takođe, neadekvatna endodontska sanacija zuba 37 (nenapunjen distalni kanal) uzrokovala je hronični proces na vrhu korena. Veštačenjem je utvrđeno da je kanal prvobitno bio napunjen, ali je punjenje izvađeno tokom kasnije intervencije. Iako su nakon korekcije zagrižaja u Švedskoj primarne tegobe prestale, tužilja i dalje trpi bolove u predelu zuba 37, što zahteva složenu operativnu reviziju (retrogradno punjenje i apikotomiju).Veštačenjem je utvrđeno da na drugim zubima tužilje postoje latentni procesi koji trenutno ne izazivaju tegobe, dok sanacija zuba 37 zahteva isključivo operativni pristup bez skidanja postojećeg mosta. U pogledu nematerijalne štete, tužilja je trpela fizičke bolove visokog intenziteta (7 stepeni) u ukupnom trajanju od 79 dana, raspoređenih u nekoliko intervala tokom 2016. i 2017. godine. U tim periodima utvrđeno je privremeno umanjenje životne aktivnosti od 30% usled otežane funkcije žvakanja i gutanja, nakon čega je usledio potpuni oporavak. Na ime materijalne štete, tužilja je snosila troškove prevoda medicinske dokumentacije sa švedskog na srpski jezik u ukupnom iznosu od 37.500,00 dinara.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383. stav 4. ZPP, izveo predložene dokaze koje je cenio u smislu člana 8. tog Zakona, kao i činjenice da je tuženi stomatološku intervenciju izvršio stručno i pažljivo i ostavio dovoljno vremena za zarastanje rana. Cirkonijumski mostovi su funkcionalni i nakon šest i po godina, pa nema uzročno- posledične veze između njihove izrade i bolova tužilje (koji su uobičajeni tokom intervencije). Zahtev za naknadu materijalne štete u vidu isplate celokupnih troškova izrade predmetnih cirkonijumskih mostova je odbijen jer izrada mostova nije proizvela štetu, a prethodne preventivne radnje su bile neophodne. Međutim, delimično je usvojen zahtev tužilje primenom člana 192. Zakona o obligacionim odnosima i člana 11. Zakona o pravima pacijenata, zaključivši da je tuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu koju je pretrpela nakon stomatološke intervencije jer joj nije pružena odgovarajuća zdravstvena zaštita od strane stomatologa koji je vršio intervenciju, kao i da je tužilja doprinela nastanku štete sa obrazloženjem da nije bila posvećena dovoljna pažnja međuviličnim odnosima i zagrižaju, odnosno nije ostavljeno dovoljno vremena za kontrole pregleda posle cementiranja koji su sastavni deo lečenja te da se lečenje ne smatra završenim dok nije postignut odgovarajući zagrižaj, a zbog čega je nakon izvršene intervencije kod tužilje došlo do pojave bolova zbog lošeg međuviličnog odnosa i prisutnih prevremenih kontakata između zuba gornje i donje vilice i posledičnog traumatičnog zagrižaja, što je dovelo do razvoja pulpitisa na više zuba i potrebe daljeg lečenja u Švedskoj. Navedeno predstavlja stručni propust tuženog zbog čega je osnovano potraživanje tužilje za naknadu materijalne štete troškova stomatološkog lečenja u Švedskoj i Španiji, kao i naknade štete za pretrpljene fizičke bolove i strah nakon izvršene intervencije. Drugostepeni sud je dalje zaključio da postoji podeljena odgovornost parničnih stranka nastanku ove štete jer tuženi kao lekar sa dugogodišnjom praksom nije smeo prihvatiti izradu mostova u situaciji kada je znao da postoji vremensko ograničenje boravka tužilje u Srbiji te da iz tog razloga neće moći da ispoštuje sve potrebne procedure provere zagrižaja te da je tužilji morao jasno skrenuti pažnju na važnost kontrolnih pregleda ali i da na strani tužilje postoji doprinos nastanku ove štete jer se u takvoj situaciji vremenske ograničenosti boravka u Srbiji podvrgla ovako obimnoj intervenciji iako je kao zdravstveni radnik morala znati da svaka intervencija može uzrokovati potrebu daljeg javljanja lekaru zbog eventualnih komplikacija. Drugostepeni sud je zaključio da je njihov doprinos podjednak pa je tuženi u obavezi da tužilji naknadi 50% nastale štete.

Vrhovni sud nalazi da se neosnovano revizijom pobija pravilna primena materijalnog prava.

Doktor medicine, odnosno doktor stomatologije ima obavezu da svom pacijentu da određena obaveštenja. Pravo na obaveštenje uređeno je članom 11. Zakona o pravima pacijenata i ono treba da sadrži sve podatke koji su bitni za odluku pacijenta da pristane i na predloženu medicinsku meru. Sadržina obrazloženja propisana je u stavu 2. navedene Odredbe i ono pored ostalog sadrži vrstu i verovatnoću mogućih rizika, bolne i druge sporedne ili trajne posledice. Kada je reč o rizicima koji su karakteristični za određeni zahvat (tipični rizici) pacijent o njima treba da bude obavešten nezavisno od njihove učestalosti dok obaveštenja o ostalim rizicima (atipični rizici) treba da zavisi od njihove učestalosti. Na opasnost od neuspeha zahvata lekar je dužan da pacijenta upozori uvek ako neuspeh intervencije ili operacije može stanje pacijenta da pogorša. Saglasno trećem stavu navedene Odredbe, ovo obaveštenje daje se usmeno ali se u praksi to čini u pismenoj formi u obliku formulara koji pacijent treba da pročita o potpiše. Lekar koji ne da potrebna obaveštenja pacijentu odgovara za njegove štetne posledice koje su proistekle iz njegove medicinske intervencije čak i kada je ona ispravna i medicinski inikovana. U tom slučaju ne radi se o odgovornosti zbog stručne greške nego odgovornosti zbog postupanja na sopstveni rizik što je smisao odredbe člana 16. stav 3. Zakona o pravima pacijenata.

Naime, punovažan pristanak može dati samo lice koje razume ono sa čime se saglašava. Razumeti neku medicinsku meru znači biti donekle upućen u njenu suštinu, vrednost i domašaj. Drugim rečima, pacijent treba da zna sa čime se saglašava, šta će se s njim dešavati i šta se može desiti. Samo u tom slučaju pacijent je u mogućnosti da uzme u obzir razloge za i protiv i da donese razumnu odluku koja se tiče njegovog zdravlja. Međutim, pošto je pacijent najčešće, medicinski laik, koji o medicinskoj meri o kojoj treba da odluči ne zna ništa ili ne zna dovoljno, to je doktor medicine, odnosno doktor stomatologije dužan da ga o tome obavesti, nečekajući da bude pitan. Pristanak je punovažan samo ukoliko je pacijentu dato sveobuhvatno obaveštenje o suštini, smislu i cilju planirane medicinske mere. Obaveštenje pacijenta treba da obuhvati sve činjenice koje su bitne za njegovu odluku da na predloženu medicinsku meru pristane ili ne pristane, u koje činjenice spada i moguće sporedne (neželjene) posledice. Prilikom odmeravanja visine naknade štete za troškove lečenja u Švedskoj i Španiji, pravilno je drugostepeni sud cenio i doprinos tužilje (50%) nastanku štete u smislu člana 192. ZOO, kod činjenice da je utvrđeno da su kontrolni pregledi nakon cementiranja sastavni deo lečenja radi fine korekcije zagrižaja, tužilja je svojim odlaskom iz zemlje i propuštanjem daljih kontrola onemogućila tuženog da dovrši terapiju i blagovremeno uoči prevremene kontakte između zuba gornje i donje vilice. Ovakvo postupanje tužilje predstavlja delimični doprinos komplikacijama, što opravdava srazmerno umanjenje naknade troškova lečenja u inostranstvu.

Pravilno je drugostepeni sud primenio odredbe o osnovu odgovornosti iz člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdivši postojanje štete i uzročne veze, te je shodno tome odmerio pravičnu novčanu naknadu na ime traženih vidova nematerijalne štete. Visina naknade odmerena je u skladu sa kriterijumima iz člana 200. istog zakona, prema intenzitetu i dužini trajanja fizičkih bolova i straha koji je tužilja trpela, kao i posledicama zbog umanjenja životne aktivnosti, vodeći računa o značaju povređenog dobra i svrsi same naknade. Prilikom odmeravanja, sud je pravilno primenio i član 192. Zakona o obligacionim odnosima, ceneći doprinos same tužilje nastanku štete ili njenom intenzitetu, te je shodno utvrđenom stepenu podeljene odgovornosti srazmerno umanjio iznos naknade, nalazeći da ovako odmereni iznosi predstavljaju pravično zadovoljenje za pretrpljenu štetu.

Pored toga, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je tužilji dosudio naknadu materijalne štete na ime troškova prevoda medicinske dokumentacije sa švedskog na srpski jezik u iznosu od 37.500,00 dinara. S obzirom na to da je navedena dokumentacija bila neophodna radi sprovođenja lečenja, odnosno utvrđivanja stepena i posledica pretrpljene štete u domaćim zdravstvenim ustanovama, ovi troškovi predstavljaju nužan i opravdan izdatak koji je u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa štetnim događajem saglasno članovima 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima.

Potvrđeno je i rešenje o troškovima postupka jer je doneto pravilnom primenom odredbi čl. 150, 153, 163. i 165. stav 2. ZPP, a u svemu odgovara ishodu spora i postignutom uspehu stranaka.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković