Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su dostavili odgovor na reviziju zahtevajući naknadu troškova za sastav tog odgovora.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u matične knjige rođenih Narodnog odbora Opštine Kula, Srez Sombor, strana 151, tekući broj 250 od 01.12.1950. godine po prijavi DD izvršen je upis činjenice rođenja deteta ĐĐ, ovde tužilje, rođene u ... dana .... godine od oca EE i majke DD, rođene ... . U delu izvoda „naknadni upis i pribeležbe“ dana 22.08.1955. godine konstatovana je svojina ĐĐ od strane GG1, rođene ... po osnovu izveštaja Narodnog odbora, Sreza organa starateljstva u Zemunu broj 7568 od 17.08.1955. godine, te da joj porodično ime tada glasi ... . Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici od 20.01.1956. godine razveden je brak zaključen dana 21.06.1948. godine između ŽŽ i GG1, rođene ... . Presudom Okružnog suda u Beogradu 16.04.1965. godine razveden je brak sklopljen 25.11.1943. godine između DD rođene ... i EE, te je određeno da se maloletna bračna deca ćerka ZZ, sin II i ćerka JJ, rođena ....1955. godine poveravaju na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje majci GG. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 1030/12 od 23.01.2013. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 472/12 od 28.06.2012. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev BB, ovde tuženog, da se utvrdi da je ništavo usvojenje zaključeno između GG1 kao usvojioca i AA, ovde tužilje, kao usvojenika. Po ostavinskom postupku koji je pokrenut nakon smrti GG pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov 412/09 na ročištu održanom od 02.06.2008. godine proglašeno je zaveštanje ostavilje sačinjen u formi svojeručnog testamenta u Beogradu dana 15.04.1998. godine i testament sačinjeno u formi pismenog testamenta pred svedocima u Beogradu dana 05.05.2006. godine, kojim je ostavilja celokupnom zaostavštinom raspolagala u korist svog sina i ćerke ovde tuženih. U toku postupka tužilja je osporila testament pred svedocima od 05.05.2006. godine, ističući da je isti rušljiv u smislu člana 168. Zakona o nasleđivanju, jer je kod oba zaveštanja povređen njen nužni deo. Veštačenjem je utvrđeno da je vrednost imovine pok. GG 32.835.184,00 dinara, a 1/6 od tog dela čini sumu od 5.472.530,66 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, polazeći od odredbe člana 9. st. 1. i 2, člana 34, 35, 39, 40. st 1. i 2, članova 42, 43, 44. stav 1, člana 78, 81, 82, 83, 85, 155, 156, 164, 166, 168. i člana 177. stav 1. Zakona o nasleđivanju, kao i člana 17. stav 1. i 4. Zakona o usvojenju („Službeni list FNRJ“, br. 30/47) i člana 32. Zakona o usvojenju („Službeni glasnik SRS“, br. 17 od 17.05.1976. godine), prvostepeni sud je tužbeni zahtev usvojio i obavezao tužene na isplatu 1/6 vrednosti zaostavštine pok. GG, što čini iznos od 5.472..530,66 dinara, a po osnovu povrede nužnog dela tužilje.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovu pravnu argumentaciju prvostepenog suda iz sledećih razloga.

Između tužilje i pokojne GG zasnovano je nepotpuno usvojenje. Prema Zakonu o usvojenju važećem u vreme usvojilje tužilje („Službeni list FNRJ“ br. 30/47) nije bila predviđena mogućnost potpunog usvojenja, već se ono uvodi tek kasnije donetim Zakonom o usvojenju („Službeni glasnik SRS“ br.17/76). Prema članu 32. naznačenog zakona predviđena je mogućnost usvojenja koje je zasnovano po dotadašnjim propisima na predlog usvojioca da se smatra da je zaključeno kao potpuno usvojenje, ali pod određenim uslovima propisanim članom 11. i 12. naznačenog zakona i to: da se radi o maloletnom licu do 5 godina života čiji roditelji nisu živi ili su nepoznati ili su napustili dete, a više od godinu dana im se ne zna mesto boravka ili koje ima živog jednog roditelja, te da samo oba bračna druga zajedno mogu potpuno usvojiti maloletne dete, kao i bračni drug roditelja deteta koje se usvaja. Kako u toku prvostepenog postupka nisu isticane činjenice u prilog ispunjenosti tih uslova, ni predlagani dokazi na te okolnosti tužilja bi mogla da traži isplatu povrede nužnog dela samo u skladu sa članom 39. stav 2. Zakona o nasleđivanju jer nužni naslednik ima pravo na to pravo samo ako je trajno nesposoban za privređivanje, a nema nužnih sredstava za život. Osim toga, tužilja je tužbu u ovoj pravnoj stvari podnela 30.03.2009. godine gde je tražila stvarno pravni deo zbog povrede nužnog dela, a tek na zapisniku od 26.10.2015. godine kada je održano ročište, tražila isplatu novčanog iznosa. Prema članu 58. Zakona o nasleđivanju, lice kome je povređeno pravo na nužni deo pre svega ima pravo da zahteva isplatu novčanog dela u roku od tri godine od dana proglašenja zaveštanja. Kako je taj rok od tri godine protekao, to tužilja nema pravo da traži isplatu novčane protivvrednosti nužnog dela pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenio materijalno pravo. Kada se uzmu u obzir odredbe Zakona o usvojenju („Službeni glasnik SRS“ br.17/76), proizilazi (shodno članu 32. Zakona koji predviđa mogućnost da se nepotpuno usvojenje koje je sprovedeno po ranijim propisima može smatrati kao potpunim usvojenjem samo ako su ispunjeni uslovi iz čl. 11. i 12. zakona, što u ovom slučaju proizilazi da ti uslovi nisu bili uspunjeni. Tužilja nije dokazala da je nesposobna da privređivanje i da bi po tom osnovu ostvarila pravo na isplatu zbog povrede nužnog dela. Osim toga, prema članu 58. Zakona o nasleđivanju propisano je da ako je nužni deo povređen zaveštanjem isplata novčane protivvrednosti može se zahtevati u roku od tri godine od dana proglašenja zaveštanja. Tužilja je tužbu podnela dana 02.08.2008. godine, a na ročištu održanom 26.10.2015. godine (dakle nakon proteka roka od 3 godine), ispostavila je zahtev za isplatu novčanog iznosa kao protivvrednost povređenog nužnog dela. Iz toga proizlazi da je tužilja podnela svoj zahtev za isplatu protivvrednosti nužnog dela nakon isteka roka predviđenim zakonom – 3 godine, te da je shodno tome njen tužbeni zahtev neosnovan.

Navodima iz revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke. Navodi da tužilja nije propustila rok od 3 godine da traži nužni deo od dana proglašenja zaveštanja, nisu osnovani, jer dokazi koji postoje u spisima predmeta ukazuju na suprutnu situaciju. Tužilja jeste zahtevom nakon podnošenja tužbe tražila da se utvrdi da je povređen nužni deo. Međutim, zahtev za ostvarenje tog prava u novčanom obliku mora biti ispostavljen u roku od 3 godine od dana proglašenja zaveštanja, što u ovom slučaju ne stoji jer je tužilja tražila prvo da joj se prizna stvarno pravni udeo u zaostavštini tužilje, a tek nakon proteka roka od 3 godine tražila da joj se izvrši isplata protivvrednosti nužnog dela.

Pravilna je odluka suda o troškovima postupka.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Sud nije priznao tuženima naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, jer po zakonu odgovor na reviziju nije bio obavezan.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković