Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2103/22 od 23.02.2023. godine, odbijena je, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, kao prodavac i tuženi, kao kupac, potpisali su ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 13.06.2008. godine, koji su overili pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. .../... dana 26.06.2008. godine. Predmet ugovora je stan broj ..., u potkrovlju stambene zgrade, gledano sa ulice sa desne strane, na trećoj etaži, u ..., u ul. ... br. ..., ukupne površine 60 m2. Prema članu 3. Ugovora o kupoprodaji cena iznosi 48.000 evra, koju se kupac obavezao da isplati prodavcu u celosti danom overe ugovora, dok je članom 4. navedeno da su se ugovarači saglasili da se o izvršenoj isplati cene prodavcu ne sačinjava posebna priznanica, već su konstatovali da svojim potpisima i overom ugovora od strane nadležnog suda potvrđuju da su sve međusobne obaveze ispunjene. Međutim, dogovor stranaka nije bio da tuženi isplati tužiocu navedeni iznos, nego da mu umesto 48.000 evra, preda u državinu i svojinu putnički automobil marke ..., nakon što izmiri obaveze prema davaocu lizinga. Tužilac je nakon zaključenja ugovora tuženom predao stan, a tuženi tužiocu putnički automobil marke ..., koji je bio predmet lizinga i koji je tužiocu zatim oduzet, jer tuženi nije uredno izmirivao obaveze prema davaocu lizinga.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca primenom člana 26, 66. st. 1. i 2, 454. stav 1, 552, 554. i člana 104. i 210. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da je prava volja ugovornih strana bila razmena – stan za auto, a ne kupoprodaja, te da su oni u pravnom prometu stvorili privid kupoprodaje, preciznije, kupoprodajom su prikrile razmenu, ali da u konkretnom slučaju simulovani ugovor o kupoprodaji koji je predmet ovog postupka ne može proizvoditi pravno dejstvo, odnosno da je ništav pravni posao. Ovo, jer je zaključio da se ugovorom o razmeni svaki ugovarač obavezuje prema svom saugovaraču da prenese na njega svojinu neke stvari i da mu za tu svrhu preda, ali da se način plaćanja kupoprodajne cene, kakav je dogovoren u konkretnom slučaju, ne može realizovati kroz ugovor o razmeni i to ne samo što je ugovorom o kupoprodaji konstatovano da tuženi ima obavezu predaje novca tužiocu, a novac ne može biti predmet ugovora o razmeni, već iz razloga što tuženi nije imao svojinu na automobilu koji bi bio predmet razmene, jer lizing podrazumeva ustupanje prava korišćenja određene stvari, na određen period uz naknadu (tuženi je imao samo pravo korišćenja predmetnog automobila), te da zbog toga simulovani ugovor o kupoprodaji koji je predmet ovog postupka ne može proizvoditi pravno dejstvo. Kako je pitanje ništavosti regulisano članom 104. Zakona o obligacionim odnosima, koji kao jednu od posledica u slučaju nevažećeg pranog posla predviđa vraćanje onog što je primljeno po osnovu takvog posla, u vezi člana 210. istog zakona, prvostepeni sud je zaključio da tužilac osnovano potražuje povraćaj datog, iz kog razloga je obavezao tuženog da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i isti preda tužiocu.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, zbog čega je odbio žalbu tuženog, kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je stvarna volja ugovornih strana bila razmena stan za auto, a ne kupoprodaja, da su stranke u pravnom prometu stvorile privid kupoprodaje, preciznije, kupoprodajom su prikrile razmenu pravilno primenivši odredbe iz člana 552. stav 1. i 2. i člana 553. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da je predmetni ugovor ništav pravni posao.

Naime, članom 552. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o razmeni svaki ugovarač obavezuje prema svom saugovaraču da preda stvar koja se razmenjuje tako da on stekne pravo raspolaganja, odnosno pravo svojine, dok je stavom 2. istog člana propisano da predmet razmene mogu biti i prenosiva prava. Članom 553. istog zakona, propisano je da iz ugovora o razmeni nastaju za svakog od ugovarača obaveze i prava koje iz ugovora o prodaji nastaju za prodavca.

Osnovna razlika između ugovora o prodaji i ugovora o razmeni je u naknadi, s obzirom da ugovor o prodaji podrazumeva prenos prava svojine za novac (cenu), dok ugovor o razmeni podrazumeva direktnu razmenu stvari za stvar (robna razmena). Kod prodaje se cena uvek plaća novcem, a kod razmene obe strane prenose pravo svojine na svojim stvarima. Oba ugovora su teretna, dvostrano obavezna i prenose pravo svojine. Pravila za ugovor o prodaji se primenjuje na razmenu, pri čemu se svaka strana smatra prodavcem za stvar koju daje i kupcem za stvar koju prima. Dogovor stranaka nije bio da tuženi isplati tužiocu iznos od 48.000 evra, nego da mu umesto 48.000 evra, preda putnički automobil marke ..., čiji je bio korisnik, iz čega proizlazi da je predmetni ugovor zaključen u zakonom propisanoj formi odnosno da sadrži neophodne elemente ugovora o razmeni propisane članom 552. i 553. Zakona o obligacionim odnosima, a predmet ugovora je moguć, dopušten i određen, zbog čega predmetni ugovor nije ništav pravni posao. Naime, zaključak nižestepenih sudova da predmet ugovora o razmeni ne može biti automobil koji nije vlasništvo tuženog, već je isti samo korisnik istog, nije od uticaja na odluku o tužbenom zahtevu tužioca za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora, s obzirom na to da je članom 460. Zakona o obligacionim odnosima, a koji se primenjuje i na ugovor o razmeni, propisano da prodaja tuđe stvari obavezuje ugovarače, ali da kupac koji nije znao ili nije morao znati da je stvar tuđa, može, ako se usled toga ne može ostvariti cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete.

Stoga su, nižestepene odluke preinačene, tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora, a s obzirom na to da je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora, to je odbijen i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio iseljenje tuženog sa svim licima i stvarima iz stana koji je bio predmet ugovora o razmeni i predaju istog.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u stavu drugom izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi za sastav odgovora na tužbu od strane advokata u iznosu od 22.500,00 dinara, sastav žalbe i revizije od strane advokata u iznosu od po 45.000,00 dinara, zastupanje na tri održana ročišta od strane advokata u iznosu od po 24.000,00 dinara, za pristup na jedno neodržano ročište u iznosu od po 12.750,00 dinara, kao i na ime takse na odgovor na tužbu u iznosu od 38.440,00 dinara, takse za žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 76.880,00 dinara, takse za reviziju i odluku po reviziji u iznosu od po 97.500,00 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom Advokatske Tarife prema vrednosti predmeta spora i Taksene Tarife.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković