Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji u skladu sa odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema razlozima nižestepenih sudova, tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti nije osnovan, a iz razloga što je utvrđeno da je tuženi sa tužiocima zaključio sporazum prema kome je povukao sve odluke koje su bile donete prema tužiocima i vratio ih na ranija radna mesta i za celokupan period im isplatio zarade i pripadajuća davanja, na koji način im je isplaćena odgovarajuća novčana satisfakcija. Stoga nižestepeni sudovi polazeći od odredbi članova 154. i 200. Zakona o obligacionim odnosima odbijaju tužbeni zahtev.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima je zasnovana drugostepena odluka, Vrhovni sud nalazi da nema potrebe za novim tumačenjem prava, razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa niti pravnih pitanja u interesu građana. Revizijski navodi tužilaca ne predstavljaju pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije iz te zakonske odredbe. Revizijom se neosnovano ukazuje na drugačije odluke suda. Pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, pa se ne radi o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj stvari. Iz navedenog sledi da ne postoji neujednačenost sudske prakse na način na koji se to ukazuje revizijom, pa Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj, pa je primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužilaca nije dozvoljena.

Članom 403. stavom 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba tužilaca u ovoj pravnoj stvari podneta je 04.10.2006. godine, a vrednost predmeta spora najvišeg pobijanog dela iznosi 984.810,97 dinara, što predstavlja 8.402,31 evra na dan preinačenja tužbe 21.09.2023. godine.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stava 3. ZPP, to je primenom člana 413. ZPP ista odbačena kao nedozvoljena drugim stavom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković