Viši sud u Nišu je, presudom Gž 3528/2024 od 24.12.2024. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu stava prvog, stavu drugom i stavu trećem izreke. U stavu drugom izreke, odbijeni su zahtevi tužilje i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim nije uspela u sporu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Postupajući na osnovu navedene zakonske odredbe, Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje.

Nižestepeni sudovi su pravnosnažno odbili tužbeni zahtev za isplatu iznosa bliže opisanih u stavu prvom izreke obrazloženja nalazeći da tužbeni zahtev nije osnovan jer se u konkretnom slučaju radi o potraživanju na ime pruženih advokatskih usluga za koje nije propisan poseban rok zastarelosti, te se na isti ima primeniti rok zastarelosti od deset godina saglasno odredbi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Osim toga, nižestepeni sudovi su ukazali na to da je odredbom čl. 7. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni list SRJ“ br. 54/98...11/2002 i „Sl. list SCG“ br. 32/2003....5/2006 i „Sl. glasnik RS“ br. 129/2007...15/2012), koja je važila u vreme pružanja advokatskih usluga od strane tužilje ovde tuženoj propisano da se nagrada naplaćuje po pravilu nakon izvršenog rada, ali se advokat sa strankom može sporazumeti da mu ona unapred isplati primereni iznos na ime nagrade. Budući da je predlog za izvršenje podnet 14.10.2019. godine, to je potraživanje tužilje na ime zastupanja pred Osnovnim sudom u Nišu P1 652/2009 u dane 23.04.2008., 29.09.2008. i 07.11.2008. godine zastarelo, a potraživanje na ime zastupanja u navedenom predmetu na dan 27.01.2009. godine nije osnovano iz razloga što navedeno ročište nije održano. Takođe je odbijen tužbeni zahtev i za isplatu iznosa od 3.000,00 dinara na ime sastava opomene, budući da se ne radi o naknadi na ime advokatskih usluga koje je tužilja pružila tuženoj. Revident se poziva u reviziji na nižestepene odluke Osnovnog i Višeg suda u Nišu ukazujući na pitanje dospelosti potraživanja tužioca prema tuženom. Međutim, navedene odluke ne govore u prilog neujednačenoj sudskoj praksi u istim ili sličnim činjeničnopravnim situacijama, pa nema potrebe ni za ujednačavanjem sudske prakse. Nema potrebe ni za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.

Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj. Ukazuje na to da je postojao dogovor između parničnih stranaka da se po okončanju postupka isplati celokupni iznos dugovanja na ime advokatskih usluga, pri čemu tužilja tokom postupka o navedenom nije dostavila dokaz, pa ove navode nižestepeni sudovi nisu prihvatili. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj.

Iz izloženih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilje, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da nije dozvoljena.

Predlog za izvršenje (sada tužba) je podnet 14.10.2019. godine. Vrednost predmeta spora jeste iznos od 19.500,00 dinara.

Kako se radi o tužbenom zahtevu koji se odnosi na novčano potraživanje koje očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to predmetni spor ima karakter spora male vrednosti, u smislu člana 468. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku protiv odluke drugostepenog suda donete u parnici o sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odbacio reviziju tužilje, kao nedozvoljenu, u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković