Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1569/25 od 12.06.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije i prvostepena presuda potvrđena u stavovima prvom i drugom izreke, u delu stava trećeg izreke kojim je obavezana tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije tužiocima isplati i to tužilji AA 995.588,51 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 322.132,74 dinara od 01.10.2024. godine do isplate, tužiocu BB 899.589,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 290.274,05 od 01.10.2024. godine do isplate, tužilji VV 419.506,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 130.884,39 dinara od 01.10.2024. godine do isplate i tužilji GG 947.605,92 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 306.220,42 dinara od 01.10.2024. godine do isplate, kao i ustavu sedmom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u preostalom delu stava trećeg izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije da im isplati zakonsku zateznu kamatu i to tužilji AA iznos od 673.454,77 dinara od 01.10.2024. godine do isplate, tužiocu BB na iznos od 609.315,25 dinara od 01.10.2024. godine do isplate, tužilji VV na iznos od 288.622,49 dinara od 01.10.2024. godine do isplate i tužilji GG na iznos od 641.385,50 dinara od 01.10.2024. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude,u odnosu na tuženu Agenciju za vođenje sporova u postupku privatizacije, tako što je Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije obavezana da tužiocima na ime nakande troškova parničnog postupka isplati 1.420.764,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom delu zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka 2.687.067,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužilaca i tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci i tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije su blagovremeno izjavili revizije, pobijajući je i to tužioci u delu kojim je preinačena odluka o zakonskoj zateznoj kamati na glavno potraživanje i odluka o troškovima parničnog postupka, a tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije u delu kojim je odbijena žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena, kao i u delu odluke o troškovima postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o revizijama odluči kao izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljenih revizija, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o revizijama kao izuzetno dozvoljenim na osnovu odredbe stava 1. tog člana.

Pravnosnažnom presudom, nakon ocene neosnovanosti istaknutog prigovora nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije i prigovora zastarelosti potraživanja, obavezana je tužena Agencija da solidarno sa Kompanijom „Internacional CG“ dp Beograd- u stečaju i Kompanijom „Generalexport“ dp Beograd - u stečaju, tužiocima isplati neisplaćenu naknadu po osnovu ostvarenog radnog staža kod ovih Kompanija, po osnovu Socijalnog programa koji je sastavni deo Programa restrukturiranja ovih Kompanija, koji su prihvaćeni rešenjima Agencije za privatizaciju (pravnog prethodnika tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije), a kojima je predviđena isplata novčane naknade zaposlenima u visini od neto 200 evra za svaku punu godinu radnog staža.

Po oceni Vrhovnog suda solidarna obaveza tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije postoji zbog propusta njenog pravnog prethodnika Agencije za privatizaciju u postupku usvajanja Socijalnog programa, kao organa nadležanog za sprovođenje postupka restrukturiranja poslodavca tužilaca Kompanije „Internacional CG“ dp Beograd- u stečaju i Kompanije „Generalexport“ dp Beograd - u stečaju. O ovom pitanju izražen je stav u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1341/2016 od 31.01.2018. godine, nakon odluke Ustavnog suda Už 2049/2013 od 04.10.2013. godine, koja je prihvatila stanovište u odluci Už 4639/2012 od 08.05.2013. godine, i koja ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe u tom predmetu, saglasno odredbi člana 87. Zakona o ustavnom sudu. Presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse u kojoj je raspravljeno pitanje isplate tražene naknade u odnosu na Agenciju (pasivna legitimacija, odgovornost za naknadu štete, obim naknade štete i rok zastarelosti potraživanja).

Odluka o zakonskoj zateznoj kamati na iznos glavnog potraživanja tužilaca doneta je primenom člana 279. st. 1. i 2. ZOO kojim je propisano pravilo o zabrani tzv. anatocizma, tj. da na dospelu, a neisplaćenu kamatu ne teče zatezna kamata. Kako se dakle ne može naplaćivati kamata na kamatu, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznose koji predstavljaju obračunatu zakonsku zateznu kamatu do dana veštačenja. Takva odluka je u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom.

Revizijama se s pozivom na pogrešnu primenu materijalnog prava, osporava i odluka o troškovima parničnog postupka. Po oceni Vrhovnog suda, odluka o troškovima parničnog postupka, kao sporednog potraživanja, ne predstavlja pravno pitanje od opšteg interesa, niti pravno pitanje koje bi se razmatralo u interesu ravnopravnosti građana. To nije pitanje koje iziskuje novo tumačenje prava ili usklađivanje sudske prakse.

Iz navedenih razloga nema uslova za odlučivanje u revizijama kao o izuzetno dozvoljenim, pa je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizija u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizije nisu dozvoljene.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. (član 403. st. 1.i 3.)

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 26.09.2011. godine. Tužioci se se u sporu nalaze u položaju formalnih suparničara iz člana 205. ZPP, zbog čega se vrednost predmeta spora merodavna za ocenu dozvoljenosti revizije određuje prema vrednosti predmeta spora odnosno glavnog zahteva svakog od tužilaca zasebno. Vrednost predmeta spora najvišeg pobijanog dela pravnosnažne presude je 995.588,51 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude u odnosu na svakog od tužilaca ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da revizije nisu dozvoljene u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP je propisano da se, ako je, između ostalog, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema članu 2. istog člana ne uzimaju u obzir, između ostalog, troškovi postupka ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju revizije su izjavljene i protiv rešenja kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, što u ovoj pravnoj stvari ne predstavlja glavni zahtev već sporedno potraživanje, zbog čega revizije nisu dozvoljene.

Činjenica da su odluka o zakonskoj zateznoj kamati na iznos glavnog potraživanja i odluka o troškovima parničnog postupka pobijanom drugostepenom presudom preinačene, ne utiče na dozvoljenost revizija, jer se dozvoljenost revizije ne ceni prema odredbi člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 55/14) odnosno noveliranoj odredbi člana 403. stav 2. tač. 2. i 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke

Tužiocima ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila potrebna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković