Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž 2116/25 od 03.09.2025. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbu tužioca, a žalbu tuženog delimično usvojio, pa je preinačio presudu Osnovnog suda u Loznici, Sudska jedinica u Ljuboviji P 1233/24 od 23.04.2025. godine, u pobijanom, usvajajućem delu i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen deo tužbeno zahteva kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete na ime potrošnje ogrevnog drveta isplati iznos od 16.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 23.04.2025. godine, kao dana presuđenja pa do isplate, a obaveza tuženog da tužiocu naknadi troškove prvostepenog postupka snižena sa iznosa od 45.649,00 dinara na iznos od 27.160,00 dinara, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena, a prvostepena presuda, u odbijajućem i preostalom usvajajućem delu potvrđena. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremene revizije su izjavili tužilac i tuženi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, tako što se tužilac u reviziji koju je izjavio preko punomoćnika, advokata, pozvao na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, a lično je dostavio i dve dopune svoje posebne revizije od 21.10.2025. godine i 20.11.2025. godine, dok je tuženi reviziju protiv drugostepene presude izjavio lično.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...10/23), i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile kupoprodajni ugovor 21.11.2020. godine, kojim je konstatovano da je prodavac, tužilac, vlasnik šume 3. klase, na parceli br. .../... u KO ..., u Opštini ..., kao i na parceli .../..., koja je u kat.nepokretnosti uknjižena na ime VV, a prodavcu je pripala po pravnosnažnoj presudi Osnovnog suda u Loznici, Sudska jedinica u Ljuboviji P 266/05, koja je izvršna 02.04.2006. godine. U članu 2. Ugovora ugovoreno je da prodavac prodaje kupcu sva stabla drveća koje se nalaze u šumi, koja se prostire na ove dve parcele na dan zaključenja ovog Ugovora, s tim što kupac ne sme seći ona stabla čiji je obim pri uspravnom merenju na visini od 150 cm od zemlje manji od 27 cm i mora ih ostaviti za prirast. U članu 5. ugovoreno je da u narednim godinama, kupac, kao vlasnik predmetnih stabala ima pravo da izvrši seču i izvlačenje istih dinamikom i vremenom koje odredi preduzeće nadležno za gazdovanje šumskim zemljištem (JP ''Srbijašume''), doznačavanjem predmetnih stabala, a u članu 6. da je prodavac, kao i njegovi naslednici, dužan da svake godine pribavlja doznake od nadležnog šumara, kako bi kupac mogao da izvrši legalnu seču predmetnih stabala koja ovim ugovorom postaju njegovo vlasništvo, do trenutka kada sva predmetna stabla budu isečena, pri čemu je kupac dužan da snosi troškove doznačavanja. Na ime ispunjenja ugovora tužilac je od tuženog 21.11.2020. godine naplatio kupoprodajnu cenu od 4.500 evra. Tuženi je tokom 2021. godine vršio seču stabala na navedenim parcelama na osnovu izvršenih doznaka od strane nadležne šumske uprave, tako što je angažovanim radnicima naložio da seku drveće koje je bilo doznačeno i obavestio ih da neće biti problema ukoliko, tom prilikom, izvrše seču i onog drveća koje nije doznačeno. Prilikom izlaska na lice mesta, u predmetnu šumu, tužilac je primetio da je tuženi isekao i stabla koja nisu doznačena za seču, o čemu je, o zatečenom stanju, obavestio šumsku upravu u Malom Zvorniku. Nadležni tehničar za privatne šume je, 18.05.2021. godine, izašao na lice mesta i sačinio obaveštenje o izvršenim bespravnim radnjama, tako što je konstatovano da je, pored doznačenih stabala za seču, izvršena i seča 138 stabala cera, bagrema i bukve, bez doznake. Tužilac je 15.01.2022. godine kupio 3 kubika drva od GG, za ogrev, po ceni od ukupno 16.500,00 dinara, odnosno 5.500,00 dinara po kubiku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao da tužiocu na ime naknade štete za ogrevno drvo potrebno za redovan ogrev, jer ne može redovno da koristi ogrevno drvo iz svoje šume, isplati iznos od 16.500,00 dinara, nalazeći da tužilac nije ponudio ni jedan pouzdani dokaz u prilog tvrdnji da je pretrpeo štetu u iznosu preko tog iznosa za koji je dostavio priznanicu, pa je prvostepeni sud, u pogledu te činjenice primenio pravilo o teretu dokazivanja, u smislu 231. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude u tom delu, odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud tuženog obaveže da mu na ime naknade materijalne štete na ime potrošnje ogrevnog drveta isplati iznos od 16.500,00 dinara, sa traženom kamatom. Nije sporno da je tuženi posekao stabla za koja je ugovorom predviđeno da moraju biti izuzeta od seče iz razloga što je trebalo da ista posluže za prirast tužiocu, zbog čega, po oceni drugostepenog suda, tužilac svakako ta stabla ne bi koristio za ogrev, odnosno, tužilac bi morao da kupuje ogrevno drvo i u situaciji da je tuženi poštovao ugovorne odredbe u celosti, pa tužilac ne može istovremeno da potražuje od tuženog naknadu štete i na ime izgubljenog prirasta i posečene drvne mase, na ime potrošnje ogrevnog drveta, jer se ta dva osnova međusobno isključuju.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je šteta umanjenja nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Naknada materijalne štete propisana je odredbom člana 185. istog Zakona, tako što je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1.), a ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužan je zaostatak štete dati naknadu u novcu (stav 2.). Kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete, na osnovu odredbe člana 185. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. U smislu odredbe člana 189. stav 1. istog Zakona, oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi.

U konkretnom slučaju, kupoprodajnim ugovorom koje su parnične stranke zaključile 21.11.2020. godine, odredbom člana 2., ugovoreno je da prodavac prodaje kupcu sva stabla drveća koje se nalazi u šumi, koja se prostire na dve parcele (.../... i .../... KO ...), na dan zaključenja ovog ugovora tako da kupac ne sme seći ona stabla čiji je obim pri uspravnom merenju na visini od 150 cm od zemlje manji od 27 cm i mora ih ostaviti za prirast. Tuženi je isekao stabla koja je, na osnovu navedene odredbe ugovora, trebalo da ostavi za prirast, što znači da sečom tih stabala tužilac nije pretrpeo štetu čiju naknadu ovom tužbom traži, jer ta stabla nisu ni bila predviđena da se koriste kao ogrevno drvo tužiocu. Tužilac bi, dakle, svakako bio dužan da ogrevno drvo za svoje potrebe nabavi na drugi način, a ne sečom stabala iz predmetne šume, pa je drugostepeni sud pravilno njegov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete odbio.

Navodi revizije tužioca o tome da je on siromašan i da nema drugih sredstava za život nego upravo spornu šumu iz koje se lično snabdevao ogrevom, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude, u preinačujućem delu. Na osnovu odredbi kupoprodajnog ugovora od 21.11.2020. godine, tužilac nije imao mogućnost da stabla koje je kupac bio dužan da ostavi za prirast koristi kao ogrevno drvo, pa mu tuženi, sečom tih stabala, nije pričinio štetu. Ovo posebno kada se ima u vidu da je odredbom člana 6. gore navedenog Ugovora, ugovoreno da prodavac, kao i njegovi naslednici je dužan da svake godine pribavlja doznake od nadležnog šumara, kako bi kupac mogao da izvrši legalnu seču predmetnih stabala koja ovim ugovorom postaje njegovo vlasništvo do trenutka kada sva predmetna stabla budu isečena, dakle, i ona čija je seča izuzeta odredbom člana 2. kupoprodajnog ugovora od 21.11.2020. godine. Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se ramotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv potvrđujućeg dela pobijane presude.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu na ime izmakle koristi, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja da je pri seči stabala na parcelama .../... i .../... KO ... u Opštini ..., tuženi posekao stabla koja, na osnovu odredbe člana 2. kupoprodajnog ugovora zaključenog sa tužiocem 21.11.2020. godine, nije smeo da seče, a čija je vrednost 99.995,20 dinara, dok tužilac nije dokazao da je štetu na ime izmakle koristi pretrpeo u višem iznosu od tog iznosa, priznatog prvostepenom presudom. Tužilac u reviziji ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu iznosa izgubljene koristi, međutim, to nije razlog za izjavljivanje posebne revizije, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, dok na druge razloge koji su predviđeni tom odredbom zakona, tužilac u posebnoj reviziji ne ukazuje.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odredbom člana 85. stav 6. Zakona o parničnom postupku, propisano je da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima izuzev ako je sama advokat. Shodno tome, reviziju i druga vanredna pravna sredstva u ime stranke može da izjavi isključivo advokat.

Dopune posebne revizije od 21.10.2025. godine i od 20.11.2025. godine, tužilac je izjavio lično, a tuženi je reviziju od 23.10.2025. godine, protiv pobijane pravnosnažne presude izjavio takođe lično, što znači da su te revizije nedozvoljene u smislu odredbe člana 85. stav 6. Zakona o parničnom postupku, jer iz stanja u predmetu ne proizlazi da su parnične stranke advokati.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 10.12.2021. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 4.075.504,80 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinsko-pravni spor u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tužioca izjavljena preko punomoćnika, advokata, protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković