.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3473/2025
03.12.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Protić, advokat iz ..., protiv tuženog Agencije za privremeno zapošljavanje M Plus Serbia d.o.o. Beograd, čiji su punomoćnici dr Ana Lazarević, Igor M. Pršić, Radoslav Šalvarica, Tamara Pavlov, Dalibor Manić, Nikola Protić, Uroš Topić, Dijana Vlasis Milenković, Sara Stojanović, Milica Stefanović, Aleksa Nikić, Mihajlo Jovičić, Radojko Pavlović i Sofija Dumić, advokati iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanja na rad i naknadi štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5367/2023 od 19.09.2024. godine, u sednici održanoj 03.12.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5367/2023 od 19.09.2024. godine.
ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 152/22 od 21.03.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu br. .../... od 02.02.2016. godine, kao nezakonito, pa je tuženi obavezan da tužioca vrati na poslove člana tima ''...'' koje je obavljao do prestanka radnog odnosa. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je tuženi obavezan da mu na ime naknade štete zbog izgubljenih neto zarada za period od februara 2016. godine do februara 2023. godine, isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom, navedene u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da u korist tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od februara 2016. godine do juna 2016. godine i za period od decembra 2016. godine zaključno sa danom vraćanja na rad, Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za Grad Beograd, na iznose iz stava drugog izreke presude. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da u korist tužioca uplati doprinose za zdravstveno osiguranje za period od februara 2016. godine do juna 2016. godine i za period od decembra 2016. godine zaključno sa danom vraćanja na rad Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje – Filijala za Grad Beograd, na iznose iz stava drugog izreke presude. Stavom petim izreke, tuženi je obavezan da u korist tužioca uplati doprinose za zdravstveno osiguranje za period od februara 2016. godine do juna 2016. godine i za period od decembra 2016. godine zaključno sa danom vraćanja na rad, Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala za Grad Beograd, na iznose iz stava drugog izreke presude. Stavom šestim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 240.500,00 dinara.
Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 5367/2023 od 19.09.2024. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 152/22 od 21.03.2023. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog zahtevajući naknadu troškova za sastav tog odgovora.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), i utvrdio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revizije tuženog da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz odredbe člana 355. stav 1. i 5. Zakona o parničnom postupku, jer je pobijana odluka obrazložena ocenom bitnih navoda izjavljene žalbe.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je pobijanim rešenjem o otkazu ugovora o radu br. .../... od 02.02.2016. godine, otkazao ugovor o radu zbog povrede radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, u vezi člana 120. Pravilnika o radu tuženog. Donošenju tog rešenja prethodilo je pisano upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu br. .../... od 21.01.2016. godine, na koje se tužilac izjasnio. Razlog za donošenje pobijanog rešenja je verbalni sukob tužioca i njegovog kolege BB, koji se dogodio 23.12.2015. godine. Tog dana došlo je do nesporazuma između tuženog i BB, koji je za posledicu imao da su njih dvojica počeli da razgovaraju povišenim tonom, koji je eskalirao u ozbiljnu svađu. Svi članovi ''...'' tima su ih smirivali, pa su se njih dvojica, nakon razmenjenih uvreda i neprijatnih reči, smirili. Menadžer je odmah pristupila smirivanju tenzija u kom smislu je obavila razgovor sa svakim od njih pojedinačno, ukazujući na neprihvatljivost takvog ponašanja i činjenicu da su u radnim prostorijama poslodavca narušili radnu atmosferu i međusobne odnose. Sutradan, 24.12.2015. godine, oko 10,00 časova, menadžer je ponovo obavila razgovor sa obojicom zaposlenih, kojom prilikom su se oni izjasnili da im je iskreno žao što je došlo do incidenta, da su svesni da je takvo ponašanje neprihvatljivo sa profesionalnog i ljudskog stanovišta, nakon čega su jedan drugom uputili izvinjenja, nastavili da rade i da normalno sarađuju.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužicoa usvojili, primenom odredbi članova 179. stav 3. tačka 8. i 191. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 75/2014), nalazeći da predmetni događaju kom se tužilac sukobio sa kolegom jeste, na izvestan način, uznemirio druge kolege iz kolektiva, ali da ponašanje tužioca nije takvog karaktera da je moglo da dovede do narušavanja međuljudskih odnosa kod poslodavca, u smislu propisanom odredbom člana 120. Pravilnika o radu tuženog od 24.09.2014. godine.
Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.
Odredbom člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005 ... 75/2014), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisane su odredbom člana 191. istog Zakona, tako što je stavom 1. propisano da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.
Pravilnikom o radu tuženog br. 100-312/14 od 01.10.2014. godine, sa izmenama i dopunama br. 3072/2015 od 26.06.2015. godine, u odredbi člana 120. tačke 13. i 17., predviđeno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to ako se uvredljivo ili nedostojno ophodi prema neposrednom rukovodiocu, drugom zaposlenom ili trećim licima u vreme rada, i ako izazove ili učestvuje u verbalnom konfliktu koji može da dovede do narušavanja međuljudskih odnosa kod poslodavca.
U konkretnom slučaju, utvrđeno je da verbalni sukob, koji je tužilac imao sa kolegom BB 23.12.2015. godine, nije doveo do narušavanja, niti njihovih međusobnih odnosa, niti do narušavanja međuljudskih odnosa kod poslodavca, jer su se, nakon razmenjenih uvreda i neprijatnih reči toga dana, tužilac i njegov kolega pomirili i nastavili da normalno sarađuju.
Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu, pa je pobijano rešenje nezakonito, a posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je dužnost tuženog da tužioca vrati na rad i da mu isplati naknadu štete, kao i da za njega uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za utuženi period, u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.
Neosnovani su navodi revizije tuženog da se radi o ponašanju tužioca koje je takvo da on nije mogao da nastavi rad kod poslodavca i da je zbog toga bio ispunjen uslov da mu poslodavac otkaže ugovor o radu u smislu odredbe člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu. Suprotno tim navodima revizije tuženog, izvedenim dokazima je utvrđeno da je, nakon predmetnog događaja, uspostavljen normalan rad i saradnja između tužioca i kolege sa kojim se sukobio, kao i da njihov sukob nije doveo do narušavanja međuljudskih odnosa kod poslodavca. Zbog toga tuženi neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.
Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.
Troškovi angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na reviziju, tužiocu nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.
Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Gordana Komnenić,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
