Istom presudom okrivljeni je obavezan da na ime sudskog paušala plati iznos od 5.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, kao i da naknadi ostale troškove krivičnog postupka, o čijoj će visini biti odlučeno posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž3 13/25 od 08.08.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Višeg suda u Vranju Kž1 24/25 od 08.04.2025. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Manasijević, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude, na taj način što će potvrditi presudu Osnovnog suda u Surdulici K 108/23 od 07.11.2024. godine.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, ističući da u radnjama za koje je okrivljeni pravnosnažno osuđen nema obeležja krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika niti bilo kog drugog krivičnog dela, već eventualno prekršaja shodno Zakonu o planiranju i izgradnji.

Prema navodima zahteva, radnja koju je okrivljeni preduzeo ne predstavlja radnju izvršenja navedenog krivičnog dela, obzirom da se radnja ovog krivičnog dela može odnositi samo na radove za čije je izvođenje potrebna građevinska dozvola, što izvođenje radova na mobilnom postrojenju - postavljanje separacije agregata, za koje se izdaje privremena građevinska dozvole, kao i na pomoćnim objektima, svakako nije, jer za izvođenje takvih radova, nije potrebna građevinska dozvola, već privremena građevinska dozvola, koja nije sinonim za građevinsku dozvolu i ne može se upodobiti obeležjima krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, zbog čega u konkretnom slučaju može samo biti reči o prekršaju iz člana 208a stav 2. u vezi stava 1. Zakona o planiranju i izgradnji.

Suprotno iznetim navodima, Vrhovni sud nalazi da pravnosnažnim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Krivično delo iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika čini lice koje je investitor ili odgovorno lice u pravnom licu koje je investitor objekta koji se gradi bez građevinske dozvole.

Odredbom člana 147. Zakona o planiranju i izgradnji propisano je da se privremena dozvola izdaje za izgradnju, pored ostalog, separacije agregata.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni AA je u vreme i na mestu opisanim u izreci drugostepene presude, sposoban da shvati značaj svoga dela i upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela čije je izvršenje hteo i svestan da je njegovo delo zabranjeno, kao preduzetnik, u svojstvu investitora i izvođača radova objekta koji se gradi bez građevinske dozvole, izvodio radove na taj način što je vršio postavljanje separacije agregata, odnosno polumobilnog postrojenja za separisanje materijala, kao i pratećeg objekta za smeštaj radnika i alata kontejnerskog tipa gabarita 6,00x2,40m, koji je izgrađen od metalnih profila sa ispunom od plastificiranih panela i izgradio pomoćni objekat od dasaka za smeštaj agregata gabarita 3,00x5,20m, koji radovi su izvedeni bez pribavljanja privremene građevinske dozvole, u smislu odredbe člana 147. Zakona o planiranju i izgradnji.

Opisane radnje koje je okrivljeni AA preduzeo, prema nalaženju Vrhovnog suda, sadrže sva obeležja krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika, i to kako subjektivna, koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog (svesti i volje) za izvršenje krivičnog dela koji uključuje i svest o zabranjenosti dela, tako i objektivna obeležja krivičnog dela, s obzirom da je okrivljeni investitor radova objekta koji se gradi bez građevinske dozvole i koji je izvodio radove na način opisan u izreci, a da za to nije pribavio privremene građevinske dozvole, u smislu odredbe člana 147. Zakona o planiranju i izgradnji.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi branioca da u radnjama okrivljenog nisu ostvareni elementi krivičnog dela iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika, jer je prema njegovom stanovištu, za konkretni objekat bila potrebna privremena, a ne građevinska dozvola.

Naime, krivično delo iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika sankcioniše građenje bez građevinske dozvole, pri čemu krivičnopravni značaj nema formalna razlika između građevinske i privremene građevinske dozvole, jer se u oba slučaja radi o zakonom propisanom aktu kojim se odobrava građenje određenog objekta.

Privremena građevinska dozvola predstavlja poseban oblik građevinske dozvole, predviđen za objekte privremenog karaktera ili za proizvodne objekte ili objekte u njihovoj funkciji i sl., pa je pravilno stanovište Višeg suda u Nišu, kao drugostepenog i Apelacionog suda u Nišu, kao suda trećeg stepena, da okrivljeni nije imao dozvolu koja je zakoniti uslov za izvođenje predmetnih radova. Stoga su objektivni elementi krivičnog dela u potpunosti ostvareni, jer je okrivljeni izvodio radove na objektu za koji Zakon o planiranju i izgradnji izričito zahteva pribavljanje građevinske (u konkretnom slučaju privremene) dozvole.

Dakle, po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima branioca, činjenica da se dozvola naziva „privremenom“, ne utiče na postojanje predmetnog krivičnog dela, budući da je njen pravni karakter istovetan standardnoj građevinskoj dozvoli, jer zakon u oba slučaja zabranjuje građenje bez prethodnog pribavljanja takve dozvole.

Iz navedenih razloga neosnovano se podnetim zahtevom branioca okrivljenog ističe povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, s obzirom da se u radnjama okrivljenog stiču svi objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika, za koje je pravnosnažnom presudom i oglašen krivim.

Pored toga, inkriminacija istih radnji kao prekršaja prema Zakonu o planiranju i izgradnji, na koju branilac okrivljenog ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ne isključuje krivičnu odgovornost za krivično delo. Postojanje prekršaja kao protivpravnog dela koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija, ne isključuje postojanje krivičnog dela, pa ukoliko se u radnjama okrivljenog stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela, koje mu je stavljeno na teret, nema mesta donošenju oslobađajuće presude na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP.

Pri tome, pitanje činjeničnog identiteta prekršaja i krivičnog dela može biti samo od značaja za ocenu da li je reč o pravnosnažno presuđenoj stvari, a ne i za ocenu uslova za primenu povoljnijeg zakona, u smislu odredbe člana 5. Krivičnog zakonika.

Po stavu Vrhovnog suda, prvostepeni sud je, u konkretnom slučaju, pravilno primenio krivični zakon kada je radnje okrivljenog opisane u izreci prvostepene presude pravno kvalifikovao kao krivično delo iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni optužen, pa su ocenjeni neosnovanim navodi branioca o povredi krivičnog zakona u smislu odredbe člana 439. tačka 2) ZKP.

Pored ovoga, navodima zahteva, branilac opširno osporava postojanje umišljaja kod okrivljenog u smislu članova 14. i 22. Krivičnog zakonika i dovodi u pitanje činjenična utvrđenja suda o opsegu i vrsti radova koje je okrivljeni preduzeo, te se upušta u polemiku sa pojmovima i pravnom kvalifikacijom koju je sud koristio, iznoseći sopstveno viđenje činjenica i tumačenje relevantnih zakonskih odredbi, na koji način ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP, dok ostali navodi branioca, kojima osporava razloge pobijanih pravnosnažnih presuda, predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, međutim, kako povrede navedenih odredaba, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to se Vrhovni sud u ocenu i razmatranje ovih navoda, nije upuštao.

S obzirom na to, da uz zahtev za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni sud nije upuštao ni u ocenu navoda branioca da je prilikom donošenja pobijanih presuda došlo do povrede Ustavom zagarantovanih prava iz člana 34. stav 2. Ustava RS.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud, je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković