Prema stanju u spisima, tužbom podnetom Višem sudu u Beogradu radi naknade štete povodom štetnog događaja koji se dogodio u Republici Crnoj Gori, protiv tuženog osiguravajućeg društva kod kojeg je bilo osigurano putničko vozilo koje je učestvovalo u saobraćajnom udesu, postavljen je tužbeni zahtev tužioca AA za naknadu nematerijalne štete i materijalne štete i zahtev tužioca BB za naknadu materijalne štete. Obojica tužilaca su državljani Republike Srbije, sa prijavljenim prebivalištem u Beogradu. Tuženo osiguravajuće društvo sedište ima u Republici Crnoj Gori. U datom odgovoru na tužbu (podnesak tuženog od 25.02.2020. godine), tuženi je osporio obim i visinu štete i istakao doprinos nastanku štete i nematerijalne i materijalne prvotužioca AA. Uz takvo izjašnjenje, tuženi je naveo i da je Viši sud u Beogradu opšte mesno nenadležan za deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu materijalne štete.

Nepobijanim pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu odbijen je prigovor nenadležnosti za suđenje o zahtevu za naknadu nematerijalne štete (zahtevu tužioca AA). Za suđenje o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete iz istog štetnog događaja, istim rešenjem sud se oglasio apsolutno nenadležnim i tužbu u tom delu odbacio, a to rešenje drugostepeni sud je potvrdio ovde pobijanom odlukom.

Po nalaženju prvostepenog suda tuženi nije osporio nadležnost za suđenje o zahtevu za naknadu nematerijalne štete i upustio se u rasprvljanje o tom zahtevu, a u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete nadležnost je osporio u datom odgovoru na tužbu, pa kako ne postoji saglasnost tuženog odlučio je o apsolutnoj nenadležnosti domaćeg suda i tužbu odbacio u delu o naknadi materijalne štete, pozivom na odredabe člana 16. ZPP i članova 46, 50-52. i 53. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Istog je stanovišta bio i drugostepeni sud, obrazlažući da se radi o sporu o vanugovornoj odgovornosti za štetu protiv osiguravajućeg društva iz člana 53. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, i da uslova nema za zasnivanje nadležnosti domaćeg suda u skladu sa članom 50. navedenog zakona jer tuženi kao strano pravno lice koje nema sedište u Republici Srbiji nije dao pristanak da o naknadi materijalne štete sudi domaći sud.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da se tuženi navodima iznetim u odgovoru na tužbu upustio u raspravljanje o zahtevima stavljenim u postupku, prihvatio nadležnost suda Republike Srbije, a da je sud odbio da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan, te da je učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, a na koju povredu revizijski sud pazi i po službenoj dužnosti.

U sporu o vanugovornoj odgvoornosti za štetu, nematerijalnu i materijalnu proizišlu iz istog štetnog događaja, isticanjem prigovora doprinosa tužioca u datom odgovoru na tužbu, tuženi se upustio u raspravljanje o nematerijalnoj i o materijalnoj šteti čiji se uzrok nastanka vezuje za isti štetni događaj i odgovornost za štetu raspravlja po istim principima. Kod takvog stanja stvari, nadležnost domaćeg suda postoji za suđenje o svim zahtevima stavljenim u postupku u sporu o vanugovornoj odgovornosti za štetu, prema odredbama člana 50. i 53. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. U konkretnom slučaju, radi se o nadležnosti za suđenje u sporu zbog vanugovorne odgovornosti za štetu, prema članu 44. Zakona o parničnom postupku, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na dalje suđenje.

Iz iznetih razloga, primenom člana 415. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković