Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se, pod uslovima iz člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP, taj vanredni pravni lek može izjaviti. Navodima revidenta da je izreka pobijane presude protivrečna sama sebi i datim razlozima, koji su takođe u međusobnoj koliziji, ukazuje se na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije zakonski razlog za reviziju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pripadnik rezervnog sastava Vojske Jugoslavije boravio na ratištu od 03.04.1999. godine do 19.06.1999. godine. Nakon povratka sa ratišta kod tužioca nastaje poremećaj psihičke ravnoteže, koji po dijagnostičkim kriterijumima odgovara posttraumatskom stresnom poremećaju. Simptomi tog oboljenja, sagledavajući celokupno tužiočevo lečenje pojavili su se vrlo rano, još tokom 2001. godine, ali oboljenje nije na vreme prepoznato i dijagnostikovano, tako da su tokom lečenja postavljane različite dijagnoze koje pripadaju grupama anksioznih i depresivnih poremećaja. Kod tužioca je posttraumatski stresni poremećaj, čiji akutni oblik traje do 6 meseci, dobio hroničan oblik tokom 2006. godine, i to oboljenje kod tužioca postoji i sada. Po nalazu veštaka, oboljenje je umanjilo tužiočevu opštu životnu aktivnost za 20%, a tada je dobilo i svoj konačni oblik jer su prilikom veštačenja izmerene sve njegove posledice i obim.

Podnetom tužbom tražena je naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti. Tužena je istakla prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Prvostepeni sud je primenom članova 173, 174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev, ocenivši da tužiočevo potraživanje nije zastarelo u smislu člana 376. navedenog Zakona, jer je oboljenje posttraumatski stresni poremećaj dobilo svoj konačni oblik tokom 2020. godine, a tužba je podneta 02.12.2015. godine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je nižestepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava ocenio osnovanost prigovora zastarelosti tužiočevog potraživanja. Po stanovištu tog suda, posttraumatski stresni poremećaj je hronično oboljenje, pa saznanje o nastanku štete i njenom obimu nastaje onda kada bolest prelazi iz akutne u hroničnu fazu, jer tada poprima oblik konačnog stanja. U ovom slučaju, oboljenje je postalo hronično tokom 2006. godine, tako da su do podnošenja tužbe protekli rokovi iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu revizijskog suda, osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti od strane drugostepenog suda ocenjena je pravilnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisana su dva roka zastarelosti potraživanja naknade štete – rok od 3 godine, od kad je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1) i rok od 5 godina, od kad je šteta nastala (stav 2). Pritom, rok od 3 godine propisan stavom prvim navedenog člana, teče i ističe u okviru roka od 5 godina, jer je stavom drugim tog člana predviđeno da potraživanje naknade štete „u svakom slučaju“ zastareva protekom tog roka.

Kada je reč o nematerijalnoj šteti za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, prouzrokovane telesnom povredom, rok zastarelosti počinje da teče od završetka lečenja i stabilizacije zdravstvenog stanja oštećenog. U slučaju psihičkih oboljenja, kao uzročnika označenog vida nematerijalne štete, koja zahtevaju lečenje u dužem vremenskom periodu, a nekada i doživotno, početak roka zastarelosti računa se od dana kada se zdravstvenog stanje obolelog konsolidovalo i kada se dalje lečenje sprovodi u cilju održanja njegovog zdravlja na tom nivou, odnosno sprečavanja daljih pogoršanja. Taj momenat, po shvatanju revizijskog suda, vezuje se za momenat kada psihičko oboljenje postaje hronično -–kada oštećeni saznaje da će ono trajati duže vremena, a nekada i doživotno.

U konkretnom slučaju, veštačenjem je utvrđeno da su se simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja pojavili nakon povratka tužioca sa ratišta (tokom 2001. godine), ali da tokom njegovog lečenja nisu bili prepoznati, zbog čega su tužiocu postavljane različite dijagnoze i korišćena terapija lekovima koja nije dovela do poboljšanja. Po mišljenju veštaka, to oboljenje je dobilo svoj hronični oblik tokom 2006. godine, a postoji i u vreme obavljenog veštačenja.

Nisu osnovani navodi revidenta da je drugostepeni sud odstupio od mišljenja veštaka, koji su konačno stanje bolesti vezali za vreme veštačenja kojim je utvrđen obim umanjenja opšte životne aktivnosti tužioca, kao posledice psihičkog oboljenja koje traje duži niz godina. Veštaci su se u svom mišljenju jasno izjasnili da je posttraumatski stresni poremećaj kod tužioca dobio svoj hronični oblik tokom 2006. godine. Taj momenat merodavan je za početak roka zastarelosti iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, i po shvatanju Vrhovnog suda ne može se vezivati za obavljeno veštačenje kojim su utvrđene posledice oboljenja na tužiočevu opštu životnu aktivnost koje su postojale i pre toga, jer bi se u suprotnom izgubila svrha pravnog instituta zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, prouzrokovane oboljenjem koje zahteva dugogodišnje, a nekada i doživotno lečenje. Suprotno revizijskim navodima, nižestepeni sud nije početak roka zastarelosti vezao za nastanak prvih, ranih simptoma bolesti, već za nastanak njenog hroniciteta kada je tužilac imao saznanje o trajnosti psihičkog oboljenja, pri čemu je bez značaja što nije imao saznanje o vrsti bolesti i njenoj dijagnozi.

Zbog toga nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja tužiočeve opšte životne aktivnosti.

Iz tih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković