Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tuženog u ovom sporu nije potrebno odlučivati radi novog tumačenja prava po pitanju početka roka zastarelosti potraživanja naknade zbog prolaska kabla električne energije vazdušnim putem iznad zemljišta tužioca, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse.

Nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da tužiočevo potraživanje nije zastarelo, sa obrazloženjem da rok zastarelosti od 10 godina propisan članom 371. Zakona o obligacionim odnosima, počinje da teče od dana izdavanja upotrebne dozvole, kao dana zakonskog stavljanja u funkciju dalekovoda čije žice prelaze preko zemljišta u svojini tužioca, i nije istekao do dana podnošenja tužbe. O ovom pravu tužioca nižestepeni sudovi su odlučili i u skladu sa pravnim stavom izraženim u odlukama revizijskog suda u kojima je odlučivano o istovrsnim zahtevima tužilaca u istoj pravnoj situaciji.

Na dozvoljenost posebne revizije ne utiču navodi revidenta kojima se poziva na pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 23.01.2017. godine, u postupku rešavanja spornog pravnog pitanja (član 183. stav 1. ZPP) prema kome na zastarelost naknade zbog prolaska kabla električne energije vazdušnim putem primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja koji počinje da teče od stavljanja u funkciju elektromreže (odgovarajuće mreže), pri čemu revident daje sopstveno tumačenje da je to u ovom slučaju 06.07.2009. godine.

Izgradnjom elektromreže (vodova električne energije) sa dozvolom nadležnog organa konstituisana je stvarna službenost prelaska vodova preko zemljišta u svojini tužioca, na osnovu člana 51. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Tom odredbom propisano je da se stvarna službenost zasniva pravnim poslom, odlukom javnog organa i održajem. Naknada za tako ustanovljenu službenost određuje se na zahtev vlasnika poslužnog dobra, saglasno članu 53. stav 3. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, kao u slučaju kada je službenost ustanovljena odlukom suda ili odlukom drugog državnog organa. Odredbom člana 158. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/09 ... 24/11), važećeg u vreme izdavanja rešenja Ministarstva građevinarstva i urbanizma od 26.09.2012. godine, pored ostalog propisano je da se objekat može koristiti po prethodno pribavljenoj upotrebnoj dozvoli, koja se izdaje kada se utvrdi da je objekat, odnosno deo objekta podoban za upotrebu. Sledstveno tome, predmetni dalekovod se ne bi mogao koristiti - staviti u funkciju pre pribavljanja rešenja kojim se odobrava njegova upotreba (upotrebne dozvole). Odredbom člana 157. navedenog zakona propisano je da ako se radi utvrđivanja podobnosti objekta za upotrebu moraju vršiti prethodna ispitivanja i provera instalacija, uređaja, postrojenja, stabilnosti ili bezbednosti objekata, uređaja i postrojenja za zaštitu životne sredine, uređaja za zaštitu od požara i druga ispitivanja, ili ako je to predviđeno tehničkom dokumentacijom, može predložiti nadležnom organu da odobri puštanje objekta u probni rad, pod uslovom da se utvrdi da su za to ispunjeni uslovi. Puštanje dalekovoda u probni rad, saglasno navedenoj odredbi, vrši se na predlog komisije za tehnički pregled i na osnovu rešenja o odobravanju puštanja objekta u probni rad. Tuženi u ovom slučaju nije dokazao da je komisija za tehnički pregled koja je, kako to proizilazi iz obrazloženja rešenja od 26.09.2012. godine, obrazovana rešenjem nadležnog ministarstva od 22.02.2011. godine, predložila puštanje dalekovoda u probni rad i da je o tome doneto posebno rešenje. Podaci iz potvrde tuženog da je dalekovod pušten u funkciju 06.07.2009. godine sa naponom od 110 kv, odnosno 10.12.2009. godine sa naponom od 400 kv znače da je to učinjeno bez rešenja o probnom radu i pre izdavanja upotrebne dozvole, zbog čega se ne mogu smatrati kao relevantni momenti za početak toka roka zastrelosti tužiočevog potraživanja.

Iz tih razloga, s obzirom da u ovom sporu nema pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, na osnovu člana 404. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužba u ovoj parnici podneta je 16.09.2022. godine, a predmet tužbenog zahteva je potraživanje u novcu – isplata naknade za stvarnu službenost u iznosu od 50.040,00 dinara, koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra na dan podnošenja tužbe, pa se radi o sporu male vrednosti u smislu člana 468. stav 1. ZPP. U sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena, shodno članu 479 stav 6. ZPP, zbog čega je na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković