Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog ističe se povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP. Obrazlažući povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branioci okrivljenog navode da nisu ispunjena bitna obeležja bića predmetnog krivičnog dela u odnosu na oba oštećena, jer se ne radi o ozbiljnoj pretnji, pa samim tim ni posledica u smislu doživljenog ugrožavanja sigurnosti nije postojala. Naime, u situaciji kada postoji aktivna rasprava između okrivljenog i oštećenog BB, ne radi se o ozbiljnoj pretnji, niti o pretnji podobnoj da izazove strah kod oštećenog, jer kada je pretnja izrečena u svađi između okrivljenog i oštećenog, ako su obojica aktivno učestvovali nema ni krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ. Dalje, u odnosu na oštećenog VV, radi se o uslovnoj pretnji kod koje ispunjenje pretnje zavisi od izvršenja radnje oštećenog i tada se ne može govoriti o postojanju krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ.

Branioci okrivljenog u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP ističu da je okrivljeni oglašen krivim za dva krivična dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ iako je radnja izvršenja prema oba oštećena izvršena istovremenim postupanjem, jer se radi o istoj situaciji u istom vremenskom trenutku, pa je sud mogao okrivljenog oglasiti krivim samo za jedno krivično delo. U krajnjem slučaju sud je mogao okrivljenog osuditi za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. KZ, što bi bilo povoljnije prema njemu.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, u izreci presude je navedeno da je okrivljeni AA, u vreme, mestu i na način bliže opisan u izreci presude, „... u stanju kada je bio sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, pretnjom da će napasti na život i telo, ugrozio sigurnost oštećenih VV i BB..., na taj način što se najpre obratio oštećenom VV, koji je radio u lokalu, govoreći mu da će mu nabiti kuglu u usta i da će ga gađati njom, pritom držeći u ruci bilijarsku kuglu, da bi se zatim umešao i oštećeni BB, kome se obratio rečima „dođi iza da tebi nabijem ovu kuglu u d...“, usled kojih pretnji su se oštećeni uplašili za svoju bezbednost, pri čemu je bio svestan svojih dela i hteo njihovo izvršenje i bio svestan da su njegova dela zabranjena.“

Iz činjeničnog opisa utvrđenog u izreci pravnosnažne presude jasno proizilazi da se u odnosu na oštećenog VV ne radi o uslovnoj pretnji, koja bi postojala kada bi se preteće radnje vezivale za neko buduće ponašanje, odnosno kada bi se pretnja odnosno ono čime se preti uslovilo odnosno vezalo za neko ponašanje, dok iz radnji koje je okrivljeni preduzeo u odnosu na oštećenog BB ne proizilazi bilo kakva prethodna aktivna rasprava između okrivljenog i oštećenog.

Po nalaženju ovoga suda, ovako upućene pretnje okrivljenog predstavljaju neposrednu pretnju napadom na život i telo oštećenih, jer je okrivljeni kritičnom prilikom oštećenima uputio ozbiljnu, direktnu i konkretnu pretnju da će napasti na njihov život i telo, koje pretnje su nesumnjivo kod oštećenih stvorile osećaj straha i ugroženosti za sopstveni život i telesni integritet.

Pored navedenog, neosnovani su i navodi branilaca okrivljenog da se u konkretnom slučaju radi o jednom krivičnom delu jer je radnja izvršenja prema oba oštećena izvršena istovremenim postupanjem i radi se o istoj situaciji u istom vremenskom trenutku, obzirom da iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da su u pitanju dve radnje izvršenja koje je preduzeo okrivljeni i to prvo prema oštećenom VV kome je rekao da će mu nabiti kuglu u usta i da će ga gađati njom, pritom držeći u ruci bilijarsku kuglu, a onda prema oštećenom BB kome se obratio rečima „dođi iza da tebi nabijem ovu kuglu u d...“. Dakle, u konkretnom slučaju se ne radi o situaciji da je jednom radnjom ugrožena sigurnost više lica, već je okrivljeni sa dve odvojene radnje ugrozio sigurnost dva pasivna subjekta.

Kako činjenični opis krivičnog dela utvrđen u izreci pravnosnažne presude sadrži sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja dva krivična dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, za koja je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, to su suprotni navodi zahteva kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, od strane ovoga suda, ocenjeni kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA je u ostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti se ističe i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom i njegovom braniocu. Međutim, u obrazloženju navedene povrede branioci okrivljenog navode da je odluka o krivičnoj sankciji prestroga i da se okrivljenom mogla izreći blaža kazna, te da na strani okrivljenog nije bilo otežavajućih okolnosti, na koji način se suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branilaca okrivljenog AA, u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Branioci okrivljenog u podnetom zahtevu ističu i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, koja predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ali kako u obrazloženju zahteva ne daju ni jedan razlog zbog kojeg smatraju da je došlo do povrede navedene odredbe zakona, a imajući pri tome u vidu da Vrhovni sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA - advokata Vićentija Darijevića i Deane Berak Savković, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev u odnosu na povrede zakona navedene u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 484. i 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković