Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 26/23 od 28.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužilje i tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavovima šestom i osmom izreke i u tom delu spisi vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom trećim izreke, odbačena je žalba tužilje izjavljena protiv prvostepene odluke u stavu četvrtom izreke kao nedozvoljena. Stavom četvrtim izreke, odbačena je žalba tuženog izjavljena protiv prvostepene odluke u stavu petom i sedmom izreke, kao nedozvoljena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), u vezi odredbe člana 202. Porodičnog zakona (''Službeni glasnik RS'', br. 18/2005...6/2015) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su zaključili brak 18.10.2014. godine u Francuskoj, gde su i živeli u porodičnoj kući sa roditeljima tuženog, iz kog braka imaju maloletno dete, sina EE, rođenog ...2015. godine u Francuskoj, upisan u knjigu državljana Republike Srbije. Tužilja i tuženi su državljani Republike Srbije, a tuženi je i državljanin Francuske, gde radi i živi, a prijavljeno prebivalište mu je u Republici Srbiji. Po zasnivanju bračne zajednice, tokom života u porodičnoj zajednici sa roditeljima tuženog, počeli su ozbiljni problemi između stranaka. Tuženi se nasilnički ponašao prema tužilji zbog čega je ona dva puta napuštala bračnu zajednicu. Od 2017. godine živi sa maloletnim detetom u Republici Srbiji. Tužilja je 27.09.2017. godine, pokrenula postupak za razvod braka i poveravanje maloletnog deteta, koju tužbu je tuženi primio 12.11.2017. godine, nakon čega je pred sudom u Francuskoj pokrenuo postupak radi razvoda braka zahtevom od 17.11.2017. godine. Tužilja je tužbu radi zaštite od nasilja u porodici podnela 20.07.2018. godine, a parnice su spojene radi zajedničkog odlučivanja. Uzimajući u obzir nizak kalendarski uzrast deteta, okolnost da su mu blizina i nega majke neophodni, kao i to da se dete nije odvajalo od majke, pri čemu tuženi nije osporavao podobnost tužilje da samostalno vrši roditeljsko pravo, niti je istakao zahtev da mu se dete poveri, Centar za socijalni rad Majdampek je u izveštajima od 06.02.2018. godine, 10.03.2020. godine i 17.02.2021. godine, dao mišljenje da dete treba da bude povereno majci. Imajući u vidu da je za pravilan rast i razvoj deteta potrebno učešće oba roditelja u odgajanju, Centar je dao mišljenje da se kontakt sa ocem intenzivira putem video poziva i u kontrolisanim uslovima, s obzirom na to da se maloletni EE nikad nije odvajao od majke, niti boravio u očevom domaćinstvu kada on dođe u Srbiju, već se kontakt ostvarivao u Centru za socijalni rad Majdampek. Tuženi radi kao konobar, zaposlen je na neodređeno vreme u Društvu sa ograničenom odgovornošću „ŽŽ“ na adresi ... u Parizu. Za 2020. godinu ostvario je prosečno mesečnu neto zaradu u iznosu od 1.378,96 evra, a za 2021. godinu u iznosu od 1.394,17 evra. Od meseca marta 2022. godine, na ime izdržavanja maloletnog deteta, plaća 300 evra. Tužilja je zaposlena, radi kao knjigovođa i njena zarada je 37.000,00 dinara mesečno. Nema mogućnost dodatne zarade jer radi od 07.00 do 15.00 časova svakog dana a posle vreme provodi sa maloletnom detetom. Potrebe maloletnog deteta, na mesečnom nivou u periodu pre polaska u školu iznosile su 500 evra, s tim što su se polaskom u školu potrebe deteta povećale. Tužilja sa maloletnim detetom živi kod rođaka u ..., gde je maloletni EE i pošao u prvi razred osnovne škole.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi za razvod braka iz člana 41. Porodičnog zakona, da je u interesu maloletnog EE da bude poveren majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, prihvatajući nalaz i stručno mišljenje organa starateljstva, koje je pribavljeno pre donošenja odluke, a imajući u vidu mogućnost zadovoljenja potreba maloletnog deteta, s obzirom na njegov nizak kalendarski uzrast. Rukovodeći se najboljim interesom maloletnog deteta, saglasno odredbi člana 6, 61, 77. i 266. Porodičnog zakona, uređen je način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa ocem u skladu sa modelom koji je predložio organ starateljstva u nalazu i mišljenju i to putem video poziva i u kontrolisanim uslovima kada dođe u Srbiju u Centru za socijalni rad Majdampek s obzirom na to da se maloletni EE nije odvajao od majke, niti je boravio u očevom domaćinstvu. S obzirom na kriterijume propisane odredbama Porodičnog zakona, sud je obavezao tuženog da na ime svog doprinosa u izdržavanju maloletne EE plaća mesečni iznos od 300 evra počev od dana podnošenja tužbe, pa ubuduće, ceneći potrebe maloletnog deteta, obavezu oba roditelja da doprinose izdržavanju maloletnog deteta, kao i njihove mogućnosti, a imajući u vidu i da od marta 2022. godine otac plaća tužilji 300 evra na ime izdržavanja zajedničkog maloletnog deteta, ocenio je da će dosuđeni iznos biti adekvatan, uz doprinos majke, za podmirenje svih životnih i razvojnih potreba deteta, shodmno čl. 6, 154. i 160, 161, 162. i 262. stav 2. Porodičnog zakona, dok je do traženih 500 evra odbio zahtev.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda, nalazeći da je pravilnom primenom materijalnog prava, odlučeno o razvodu braka, poveravanju, održavanju ličnih odnosa i visini izdržavanja maloletnog EE, pa je prvostepenu presudu potvrdio u tom delu. U pogledu nadležnosti suda za postupanja u ovom postupku drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno zasnovao nadležnost za postupanja u postupku razvoda braka shodno članu 61. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja i članu 9. stav 3. Konvencije od 18.05.1971. godine između Vlade Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Vlade Republike Francuske o nadležnosti, imajući u vidu da su parnične stranke državljani Republike Srbije. Kako su oba supružnika državljani Republike Srbije i kako je tužba prvo podneta sudu na teritoriji Republike Srbije i parnica počela da teče pre nego što je tuženi podneo tužbu sudu u Francuskoj, to je pravilno prvostepeni sud zasnovao svoju nadležnost i odlučio o postavljenim tužbenim zahtevima. U pogledu nadležnosti za donošenje odluke o poveravanju maloletnog EE, drugostepeni sud je ocenio da za postupanje nije nadležan sud u Francuskoj, jer su parnične stranke i maloletno zajedničko dete parničnih stranaka državljani Republike Srbije, a moleletno dete ima i prebavalište na teritoriji Republike Srbije od 2017. godine, shodno članu 12. navedene Konvencije i Konvencije o građansko – pravnim aspektima mađunarodne otmice dece i članu 66. i 67. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Drugostepeni sud je imao u vidu i okolnost da su sudovi u Francuskoj zauzeli stav o zasnivanju sopstvene nadležnosti, ali pravilno zaključuje da odredbe čl. 66. i 67. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugim zemalja, zatim član 5, 7, 9 i 12. navedene Kovencije i čl. 39. i 43. Zakona o parničnom postupku, upućuju na to da je za postupanje nadležan sud u Republici Srbiji, imajući u vidu da su parnične stranke i maloletno dete državljani Republike Srbije a da je tuženi u vreme podnošenja tužbe za razvod braka i poveravanje deteta imao prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, gde je tužba prvo i podneta i parnica počela da teče pre nego što je tuženi podneo tužbu sudu u Francuskoj, jer je maloletno dete u vreme podnošenja tužbe i u vreme donošenja prvostepene presude imalo boravište na teritoriji Republike Srbije gde živi sa majkom od 2017. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odlučili o razvodu braka, vršenju roditeljskog prava i određivanju visine izdržavanja maloletnog deteta.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Stavom 2. istog člana propisano je da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere. Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona, kojom je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Odredbom člana 77. Porodičnog zakona propisani su uslovi za samostalno vršenje roditeljskog prava i stavom 3. ovog člana propisano je da jedan roditelj vrši sam roditljesko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava. Odredbom člana 61. Porodičnog zakona, uređeni su lični odnosi deteta sa roditeljem sa kojim ne živi.

Odredbom člana 266. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava, sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Odredbom člana 270. Porodičnog zakona, propisano je da je, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Najbolji interes deteta, kojim je sud dužan da se rukovodi u sporu za zaštitu prava deteta je pravni standard koji čini nekoliko elemenata procene i to uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja, s obzirom na uzrast i zrelost, emotivne potrebe. U konkretnom slučaju, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, nalaze i mišljenje organa starateljstva, nizak kalendarski uzrast deteta i okolnost da otac deteta živi u drugoj državi, i po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu maloletnog deteta da majka samostalno vrši roditeljsko pravo odnosno da živi u domaćinstvu sa majkom, uz način održavanja ličnih odnosa sa ocem u kontrolisanim uslovima kada dođe u Republiku Srbiju i putem video poziva, prema datom modelu od strane nadležnih organa starateljstva.

Drugi osnovni sud u Beogradu je pravilno zasnovao nadležnost za postupanje u pogledu odluke o poveravanju deteta majci imajući u vidu da su parnične stranke i maloletno dete državljani Republike Srbije i da maloletno dete ima prebivalište na terotoriji Republike Srbije od 2017. godine, a tužba je prvo podneta sudu na teritoriji Republike Srbije i parnica je počela da teče pre nego što je tužba podeta sudu u Francuskoj, shodno članu 61., 66., i 47. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja i čl.9. navedene Konvencije od 18.05.1971. godine.

Suprotno revizijskim navodima, pravilno su odlučili nižestepeni sudovi da je u najboljem interesu maloletnog deteta da bude povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i da se kontakt sa ocem, za sada, ostvaruje u konkrolisanim uslovima. Revizijske navode da je odluka o poveravanju deteta u suprotnosti sa privremenom merom suda za porodnične odnose u Nanteru, Francuska, i da se takvom odlukom opravdava, na posredan način, odvođenje deteta od strane tužilje, što je suprotno članu 3. Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, Vrhovni sud ocenio kao neosnovane.

U pogledu odluke o poveravanju deteta majci, uz predloženi model komunikacije sa ocem, nižestepeni sudovi su pravilno odlučili imajući u vidu izveštaj Centra za socijalni rad Majdampek od 17.02.2021. godine, prema kom izveštaju tuženi i maloletni EE i dalje treba da održavaju kontakt u kontrolisanim uslovima, s obzrom da se maloletni EE nije odvajao od majke, niti boravio u očevom domaćinstvu, pri čemu tuženi nije osporavao podobnost tužilje da samostalno vrši roditeljsko pravo, niti je istako zahtev da se njemu poveri dete.

Pravilna je i odluka o doprinosu oca izdržavanju maloletnog deteta, jer s sud rukovodio njegovim potrebama i mogućnostima roditelja da doprinose izdržavanju maloletnog deteta shodno članu 160. Porodičnog zakona prema kome se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković