Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 441. Zakona o parničnom postupku ( ''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu radi obavljanja pripravničkog staža dana 16.03.2010. godine, kojim je zasnovala radni odnos na određeno vreme do završetka pripravničkog staža za poslove glumac. Parnične stranke su, zatim, zaključile više sukcesivnih ugovora kojima se tužilja obavezala da učestvuje u konkretnim pozorišnim predstavama, a tuženi da joj za svaku odigranu predstavu isplati naknadu u ugovorenom iznosu, i to : ugovor od 24.03.2011. godine, ugovor od 30.09.2011. godine, ugovor od 19.12.2011. godine, ugovor od 27.12.2011. godine, ugovor od 19.01.2012. godine, ugovor od 24.02.2012. godine, ugovor od 08.05.2012. godine, ugovor od 20.06.2012. godine i ugovor od 17.09.2012. godine. Nakon toga, parnične stranke su zaključile anekse ugovora, i to: aneks broj 2 ugovora od 27.04.2015. godine, aneks broj 3 ugovora od 31.12.2015. godine, aneks broj 4 ugovora od 30.03.2016. godine, aneks broj 5 ugovora od 03.10.2016. godine i aneks broj 6 ugovora od 27.09.2017. godine. Po sprovedenom postupku inspekcijskog nadzora od strane Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Inspektorata za rad, Odeljenja inspekcije Šabac, tuženom je aktom navedenog organa uprave od 07.02.2020. godine ukazano da su angažovanjem tužilje i drugih lica na poslovima „učešće u sastavu ansabla pozorišta u predstavi“ bez zaključenog odgovarajućeg ugovora o njihovom radnom angažovanju povređene odredbe čl. 30 - 32. Zakona o radu i član 51. Zakona o kulturi, pa je naloženo tuženom da tu povredu otkloni tako što će ta lica radno angažovati u skladu sa zakonom. Nakon toga, parnične stranke su zaključile ugovor o izvođačkom delu broj .. od 28.02.2020. godine, kojim je tužilja, kao izvođač, angažovana za obavljanje poslova glumice u predstavi „Ožalošćena porodica“, a tuženi se, kao naručilac, obavezao da joj za svako pojedinačno izvođenje isplati ugovoreni iznos naknade. Dana 02.03.2020. godine parnične stranke su zaključile ugovor o izvođačkom delu, kojim je tužilja angažovana u predstavi „Dva viteza iz Verone“ uz ugovorenu naknadu. Pravilnikom tuženog sistematizovani su poslovi mesta glumca, za koja radna mesta je predviđeno obavezno zasnivanje radnog odnosa. Tužilja je pisanom izjavom od 12.03.2021. godine obavestila direktora tuženog da želi da iskoristi svoje pravo na raskid svih ugovora o izvođačkom delu koji su u prethodnom periodu zaključivani, a po kojima je bila angažovana u Šabačkom pozirištu, s obzirom da se prethodno obratila zahtevom da se njen status promeni ili bar poboljša, ali kako nije pronađen način za rešavanje problema, jedino što joj preostaje je da raskine saradnju u smislu učestvovanja u predstavama u kojima je angažovana, s tim da će otkazni rok ispoštovati, počev od 12.03.2021. godine.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da su ugovori koje su parnične stranke zaključile ništavi u smislu člana 66. Zakona o obligacionim odnosima, kao simulovani ugovori koji prikrivaju disimulovane ugovore o radu, zbog čega je primenom odredaba člana 30, člana 31. st. 1. i člana 32. st. 1. i 2. Zakona o radu, utvrdio da je tužilja 06.04.2014. godine ( krećući se u granicama zahteva) zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme koji je trajao do 12.03.2021. godine, kada je tužilja dala izjavu da želi da raskine zaključene ugovore, tako da je po svojoj volji prestala sa radom, iz kog razloga se nakon datuma davanja navedene izjave ne može utvrditi da je tužilja u radnom odnosu i naložiti tuženom da sa tužiljom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme.

Drugostepeni sud je u odnosu na odluku prvostepenog suda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, našao da je zasnovana na pravilnoj primeni člana 37. Zakona o radu, imajući u vidu da je tužilja svojom voljom prestala da radi kod tuženog dana 12.03.2021. godine i da je od tog datuma nastupio prekid kontinuiteta rada tužilje kod tuženog na istim poslovima, pa nema činjeničnog i pravnog osnova za utvrđenje da je tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i nakon 12.03.2021. godine i za obavezivanje tuženog da sa tužiljom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme.

Odredbom člana 37. stav 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 95/18), propisano je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena na koje je ugovor zaključen, smatra se da je ugovor zaključen na neodređeno vreme.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje u delu da se utvrdi da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i nakon 12.03.2021. godine i da se obaveže tuženi da sa tužiljom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme, osnovano nalazeći da je pisanom izjavom tužilje od 12.03.2021. godine, nastupio prekid kontinuiteta rada tužilje kod tuženog, zbog čega nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o radu za utvrđenje da je tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i nakon tog datuma i da se obaveže tuženi da sa tužiljom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme. Sledom navedenog, pravilno je tužbeni zahtev tužilje u ovom delu odbijen kao neosnovan.

Pored navedenog, nisu ispunjeni uslovi za zasnivanje radnog odnosa tužilje na neodređeno vreme, ni iz razloga što je tuženi kao gradska ustanova kulture, osnovana od strane lokalne vlasti, korisnik budžetskih sredstava, na šta ukazuje član 2. stav 1. tačka 5. i 8. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 54/09 ... 149/20). Taj zakon, propisuje ograničenje novog zapošljavanja na neodređeno vreme, bez saglasnosti tela Vlade na predlog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva, na šta ukazuje član 27-k zakona. Postupak pribavljanja saglasnosti, bliže je uređen Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 159/20), kojom je, kao aktom Vlade, propisan postupak za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava i za lica utvrđena članom 27-k Zakona o budžetskom sistemu. Stoga je, i iz tog razloga, pravilan zaključak nižestepenih sudova da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme i nakon 21.03.2021. godine, s obzirom da se radi o periodu u kome je kod korisnika javnih sredstava važilo ograničenje novog zapošljavanja na neodređeno vreme, osim uz napred navedene izuzetke.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković