Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 573/2019 od 16.06.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 3031/2020 od 10.02.2021. godine, odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 573/2019 od 16.06.2020. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už 5655/2021 od 17.04.2025. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba tužilje i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 3031/20 od 10.02.2021. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 3031/20 od 10.02.2021. godine i određeno da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 573/2019 od 16.06.2020. godine.

U ponovnom postupku po reviziji tužilje, Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), pa je našao da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. ... od 17.04.2003. godine, a obavljala je poslove ... do 10.05.2016. godine kada joj je osporenim rešenjem od 09.05.2016. godine otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i člana 22. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, zbog prestanka potrebe za njenim radom, usled organizacionih i ekonomskih promena i istim rešenjem utvrđena je visina otpremnine koja je isplaćena tužilji. Na osnovu Odluke Vlade RS o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu („Službeni glasnik RS“ br. 101/15), određen je limit ukupnog broja zaposlenih kod tuženog na 378 zaposlenih na neodređeno vreme. Tuženom su od strane Ministarstva zdravlja dostavljene Instrukcije od 06.01.2016. godine o proceduri sprovođenja racionalizacije broja zaposlenih koji pripadaju nemedicinskom kadru, a uz iste su dostavljeni i kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih formirani od strane republičkih reprezentativnih sindikata iz oblasti zdravstva. Tuženi je 30.01.2016. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, na koji je Ministarstvo zdravlja, kao resorno ministarstvo dalo saglasnost aktom od 25.02.2016. godine. Tuženi je 25.03.2016. godine doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanja „viška zaposlenih“ i obrazovanju radne grupe za sprovođenje racionalizacije, a 29.03.2016. godine doneo je Odluku o sprovođenju ankete iz čije sadržine se utvrđuje da poslovi koje je tužilja obavljala „...“ spadaju u grupu poslova na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca (za 5 od ukupno 39 izvršilaca). Povodom ankete, tužilja se izjasnila da ne želi da joj radni odnos kod tuženog prestane sporazumno uz isplatu novčane nadoknade. Radna grupa tuženog je u periodu od 12.04.2016. godine do 21.04.2016. godine držala sastanke povodom racionalizacije, vršila je bodovanje na osnovu dostavljenih kriterijuma, utvrđivala ko će od zaposlenih biti proglašen „viškom zaposlenih“ i o svemu tome sačinila zapisnike koji su sastavni deo bodovne liste. Tuženi je 22.04.2016. godine doneo Odluku o utvrđivanju viška zaposlenih, kojom je pored ostalih zaposlenih, obuhvaćena i tužilja. U obrazloženju odluke navedeni su zaposleni koji su dobrovoljno pristali da im radni odnos prestane uz isplatu novčane naknade, među kojima je i jedna ..., a navedeno je i da je postupak racionalizacije sproveden primenom kriterijuma za nemedicinske radnike u zdravstvu i da je najpre prestao radni odnos zaposlenima koji u kalendarskoj godini ispunjavaju ili koji će u roku do dve godine od proglašenja „viškom zaposlenih“ ispuniti uslov za ostvarivanje prava na penziju, a potom je izvršeno i bodovanje primenom pomenutih kriterijuma iz člana 5. i utvrđeni su zaposleni za čijim radom je prestala potreba. Tužilji je radni odnos prestao primenom prvog kriterijuma, jer je ispunila uslov za starosnu penziju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 09.05.2016. godine uz zaključak da je za donošenje spornog rešenja bio obrazovan otkazni razlog propisan članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/13 i 75/14). Procedura donošenja akata u postupku racionalizacije i rešavanja viška zaposlenih kod tuženog sproveden je u svemu u skladu sa Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i odredaba članova 153. do 158. Zakona o radu, pri tom imajući u vidu da je do dana objavljivanja Odluke Ustavnog suda Iuz 244/2015 od 30.06.2016. godine u „Službenom glasniku RS“ broj 81/16 od 5.10.2016. godine, odredba člana 20. Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru bila na snazi. Kako je tužilja proglašena viškom primenom prvog kriterijuma za nemedicinske radnike u zdravstvu koji se odnosi na ispunjavanje uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju na poslovima koje je obavljala, jer je u tom momentu imala 62 godine, to su ocenili da je usled nastupanja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tužnog, tužilji zakonito prestao radni odnos uz isplatu otpremnine, a zbog čega je i neosnovan zahtev za vraćanje na rad.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava u delu kojim je odlučeno o zahtevu za poništaj rešenja tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu.

Prema odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/13 i 75/14), zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama članova 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih i propisana je sadržina programa između ostalog i kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, kao i postupak njegovog donošenja.

Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru ("Službeni glasnik RS", br. 68 od 4. avgusta 2015 godine) u odredbi člana 20. u odeljku pod nazivom Prestanak radnog odnosa zbog ispunjenja uslova za starosnu penziju, bilo je propisano da zaposlenom u javnom sektoru za vreme primene ovog zakona prestaje radni odnos kada navrši godine života i staž osiguranja koji su propisani zakonom za odlazak u starosnu penziju (stav 1), da zaposleni ostvaruje pravo na otpremninu u skladu sa propisima kojima se uređuje njegov radno-pravni status (stav 2), da izuzetno od stava 1. ovog člana, radni odnos zaposlenog u javnom sektoru iz stava 1. ovog člana ne prestaje ako se poslodavac i zaposleni sporazumeju o nastavku radnog odnosa i dužini njegovog trajanja, u cilju obezbeđivanja stručnog i kontinuiranog obavljanja neophodnih funkcija organizacionog oblika (stav 3), da se sporazumom iz stava 3. ovog člana može utvrditi nastavak radnog odnosa zaposlenog najduže do navršenja 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja (stav 4), da sporazum iz stava 3. ovog člana zamenjuje odredbe ugovora o radu, odnosno rešenje o zasnivanju radnog odnosa u delu kojim se uređuje vrsta i dužina trajanja radnog odnosa (stav 5), te da izuzetno od st. 1–5. ovog člana, zaposlenom kome je navršenje radnog veka i nastavak radnog odnosa nakon navršenja radnog veka uređen posebnim zakonom, radni odnos prestaje u skladu sa posebnim zakonom (stav 7). Odredbom člana 22. istog zakona u odeljku pod nazivom Prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine, propisano je da organizacioni oblik za koji je u skladu sa ovim zakonom utvrđena potreba racionalizacije, dužan je da nakon donošenja novih akata o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i prestanka radnog odnosa zaposlenih sa kojima je zaključen sporazum, utvrdi broj zaposlenih za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada, najmanje do broja utvrđenog odlukom o maksimalnom broju zaposlenih (stav 1.), da organizacioni oblik koji ima obavezu donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih u skladu sa zakonom, dužan je da za zaposlene iz stava 1. ovog člana za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada, donese i sprovede program rešavanja viška zaposlenih u postupku i na način određen zakonom (stav 2.).

U postupku utvrđivanja neustavnosti osporene zakonske odredbe do donošenja konačne odluke, Ustavni sud je doneo rešenje Iuz 244/2015 od 8.10.2015. godine o obustavi izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu odredaba člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, broj 68/15). Odlukom Ustavnog suda Iuz 244/2015 od 30.06.2016. godine („Službenom glasniku RS“ broj 81/16 od 5.10.2016. godine), utvrđeno je da navedena odredba člana 20. Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru nije u saglasnosti sa Ustavom i stavljeno je van snage Rešenje Ustavnog suda od 8.10.2015. godine.

U konkretnom slučaju, kod tuženog je došlo do sprovođenja postupka racionalizacije na osnovu Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 68/2015, 85/2015, 81/2016). Osporenim rešenjem od 09.05.2016. godine tužilji je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i člana 22, u vezi sa članom 20. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, zbog prestanka potrebe za njenim radom, usled organizacionih i ekonomskih promena, jer je ispunila uslov za ostvarivanje prava na starosnu penziju (62 godine života i 21 godinu radnog staža), a postupak racionalizacije sproveden je primenom prvog kriterijuma za nemedicinske radnike u zdravstvu da najpre prestaje radni odnos zaposlenima koji u kalendarskoj godini ispunjavaju ili koji će u roku do dve godine od proglašenja „viškom zaposlenih“ ispuniti uslov za ostvarivanje prava na penziju, usled čega nije bila podvrgnuta bodovanju primenom drugih propisanih kriterijuma.

Međutim, prestanak radnog odnosa zbog navršenja radnog veka (propisanih godina života i staža osiguranja) predstavlja instutit koji je uređen Zakonom o radu i drugim zakonima kojima se uređuju pitanja zasnivanja i prestanka radnog odnosa zaposlenih u organima, organizacijama i ustanovama koje čine javni sektor, u smislu člana 1. stav 2. i člana 2. Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektor. Tako je članom 175. stav 1. tačka 2. Zakona o radu čije se odredbe, ukoliko posebnim zakonom nije što drugo predviđeno, primenjuju i na zaposlene u javnim službama, propisano je da radni odnos, prestaje kada zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ukoliko se zaposleni i poslodavac drugačije ne sporazumeju.

Opšti uslovi za sticanje prava na starosnu penziju uređeni su članom 19. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03…142/14) i to tako što je određeno da osiguranik stiče pravo na starosnu penziju kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, koji su identični za sve osiguranike, bez razlike na pol osiguranika. Članom 19a istog zakona, predviđen je određeni prelazni režim za osiguranike žene, tako da imaju pogodnost da pravo na starosnu penziju ostvare i pre navršenih 65 godina života, počev od navršenih 60 godina i šest meseci u 2015. godini i nadalje, uz povećanje starosne granice u svakoj sledećoj godini u skladu sa uslovima iz tog zakona, ali ostvarivanje tog prava zavisi isključivo od volje osiguranika.

Sledom iznetog, propisivanje zakonskog uslova za prestanak radnog odnosa, kao jedan od načina smanjenja broja zaposlenih u javnom sektoru i to zbog navršenja određenih godina života koji se odnosi samo na žene zaposlene u javnom sektoru čime je zakonsko pravo na starosnu penziju pod povoljnijim uslovima u pogledu navršenih godina života indirektno pretvoreno u osnov prestanka radnog odnosa po sili zakona, ima za posledicu nejednako i nepovoljno postupanje prema tužilji po osnovu pola i zajemčenoj dostupnosti svih radnih mesta svima pod jednakim uslovima u smislu člana 60. stav 3. Ustava RS, na šta se osnovano navodima revizije ukazuje. S tim u vezi, Odlukom Ustavnog suda I Uz 244/15 od 30.06.2016. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“ broj 81/16 od 5.10.2016. godine, utvrđeno je da odredba člana 20. Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru nije u saglasnosti sa Ustavom. Polazeći od odredbe člana 168. stav 3. Ustava koji predviđa da navedena zakonska odredba prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u Službenom glasniku RS, a da postupak u ovoj pravnoj stvari nije pravnosnažno rešen, ne može se prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju zakonitost osporenog rešenja može ceniti primenom odredbe člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru koja je proglašena neustavnom.

Stoga, kako u postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi nije postupao u svemu prema odredbama člana 153. do 158. Zakona o radu kada je tužilja oglašena „viškom zaposlenih“ na radnom mestu na kome je došlo do smanjenja broja izvršilaca i to primenom prvog kriterijuma - ispunjenjem uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju zbog čega nije bila podvrgnuta ni bodovanju, ni primeni drugih propisanih kriterijuma koji su reprezentativni sindikati u oblasti zdravstva na nivou Republike Srbije usvojili i predložili, to je po oceni Vrhovnog suda povređeno pravilo postupka utvrđivanja viška zaposlenih, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužilje na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Zato su nižestepene presude u tom delu preinačene, pa je usvojen tužbeni zahtev i poništeno osporeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji.

Međutim, pobijana odluka u delu kojim je odlučeno o zahtevu o zahtevu tužilje da se obaveže tuženi da je vrati na rad i priznaju sva prava iz radnog odnosa zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 191. stav 1. Zakona o radu ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad. Prema članu 175. navedenog zakona, radni odnos prestaje, pored ostalog, kada zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drukčije ne sporazumeju. U kontekstu navedenih materijano pravnih odredaba, do produženja radnog odnosa i po ispunjenju navedenih uslova može doći na osnovu sporazuma poslodavca i zaposlenog, a odluka o produženju radnog veka zasniva se na zakonu i diskrecionoj oceni poslodavca, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno u pogledu postojanja uslova za vraćanje tužilje na rad, s obzirom na životnu dob tužilje i staž osiguranja. Zato je u tom delu Vrhovni sud ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a u ponovnom postupku, imajući u vidu iznete primedbe, sud će ponovo odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje za vraćanje na rad i priznavanje prava iz radnog odnosa i za svoju odluku dati pravilne materijalnopravne razloge.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka koja zavisi od konačnog uspeha stranaka u sporu.

Na osnovu člana 416. stav 1. i 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković