Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3121/24 od 11.10.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada na relaciji ... – Niš i obratno, za period od oktobra 2016. godine do decembra 2018. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog mesečnog iznosa do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada na relaciji autobuska stanica Niš – Ulica ... br. .. i obratno, za period od oktobra 2016. godine do maja 2019. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog mesečnog iznosa do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 209.840,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 27.02.2007. godine na radnom mestu ... sa mestom prebivališta u Bujanovcu, a u spornom periodu bila je u radnom odnosu kod tuženog na poslovima – ..., službenik za ..., prema aneksu ugovora o radu od 27.04.2018. godine. Tužilja od oktobra 2016. godine stanuje u Nišu i za dolazak do mesta rada u Bujanovcu koristi autobuski prevoz. Tužilja se u vezi sa tim obratila zahtevom za naknadu troškova prevoza tuženom, koji zahtev je tuženi odbio. Tuženi nije isplatio tužilji naknadu troškova prevoza za međugradski i gradski prevoz u spornom periodu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilji pripadaju troškovi prevoza na relaciji ... – Niš i obratno i na relaciji autobuska stanica Niš – mesto stanovanja tužilje i obratno, jer tužilja ima prijavljeno prebivalište u Nišu, a tuženi, kao poslodavac nije organizovao sopstveni prevoz na ovoj relaciji za svoje zaposlene, primenom člana 8, 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, člana 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave i člana 3. Pravilnika o naknadi putnih troškova od 15.01.2015. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada na relaciji ... – Niš i obratno, i na relaciji autobuska stanica Niš – mesto stanovanja tužilje i obratno, primenom člana 118. stav 1. tač. 1. i 3. Zakona o radu i odredbi Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autnomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj1/2015) i Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj106/2018). Drugostepeni sud je smatrao da kako odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao ni odredbe opštih akata tuženog i ugovora o radu ne regulišu pitanje obaveze poslodavca na naknadu troškova prevoza zaposlenom nakon promene mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, odnosno da tim odredbama nisu propisana niti ugovorena veća prava ili povoljniji uslovi rada za tužilju, da se u toj situaciji ima primeniti odredba člana 118. stav 3. Zakona o radu, i da saglasno toj odredbi tužilja nema pravo na tražene troškove prevoza zbog promene mesta stanovanja.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Stavom 3. istog člana, propisano je da promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu ne može da utiče na uvećane troškove prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.

Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj1/2015), čije je dejstvo produženo do 31.12.2018. godine na osnovu sporazuma o produženju roka važenja istog, koji se primenjivao tokom dela spornog perioda, odredbom člana 102. stav 1. tačka 1. propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca, pravilnikom o radu i ugovorom o radu.

Članom 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 96/19 i 58/20 – aneks), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova, i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca, Pravilnikom o radu i ugovorom o radu. Stavom 2. istog člana, propisano je da ako od mesta stanovanja do mesta rada ne postoji javni saobraćaj, zaposleni ima pravo na naknadu za prevoz u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju za sličnu najbližu relaciju za koju postoji javni prevoz, odnosno u visini cene karte ako ne postoji mesečna pretplatna karta ili ako raspored radnog vremena zaposlenog ne odgovara organizaciji javnog prevoza za koji se utvrđuje mesečna pretplatna karta, a na osnovu potvrde javnog prevoznika.

Pravilnikom o naknadi putnih troškova zaposlenih u Domu zdravlja – Bujanovac od 15.01.2015. godine, izmenama i dopunama istog od 07.03.2018. godine, članom 3 predviđeno je da se naknada putnih troškova u javnom saobraćaju, ne regulišu pitanje obaveze tuženog na naknadu troškova prevoza zaposlenom nakon promene mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu.

Polazeći od citirane zakonske odredbe i odredbi napred citiranih Posebnih kolektivnih ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, obaveza je poslodavca da zaposlenom naknadi troškove prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca, pravilnikom poslodavca i ugovorom o radu, što znači da poslodavac treba svojim opštim aktom ili ugovorom o radu sa zaposlenim da utvrdi bliže uslove i kriterijume pod kojima zaposleni ovo pravo može ostvariti. Neposredna primena Zakona o radu znači da se odredbe zakona primenjuju direktno na sve radne odnose, obezbeđujući minimalna prava zaposlenih (zarada, bezbednost, zaštita), a opštim aktima mogu se utvrditi samo veća prava od zakonskih, što znači da je poslodavac ovlašćen da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja utvrdi veća prava zaposlenom i povoljnije uslove rada od onih koji su utvrđeni zakonom, ali ako to ne učini, onda se odredbe Zakona o radu imaju primeniti neposredno. Kod utvrđenog da je tužilja prilikom zasnivanja radnog odnosa kod tuženog imala prijavljeno mesto stanovanja u Bujanovcu, da je nakon toga promenila mesto stanovanja preseljenjem u Niš, u vezi čega je obavestila tuženog i u vezi čega se tuženom obratila zahtevom za naknadu uvećanih troškova prevoza, koji zahtev je tuženi odbio, pa kako tuženi svojim opštim aktima i ugovorom o radu zaključenim sa tužiljom nije propisao pravo na isplatu uvećanih troškova prevoza usled promene mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, kao veće pravo od onog koje je utvrđeno zakonom, to je pravilno zaključio drugostepeni sud da se u ovom slučaju ima primeniti član 118. stav 3. Zakona o radu, zbog čega tužilji bez saglasnosti tuženog ne pripada pravo na naknadu traženih troškova prevoza u spornom periodu na relaciji ... – Niš i obratno i na relaciji autobuska stanica Niš – mesto stanovanja tužilje i obratno. Naime, promena mesta stanovanja nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca, a tuženi se nije saglasio sa time. S obzirom na napred navedeno, neosnovani su navodi revizije tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković