Tužilac je u odgovoru na reviziju u celosti osporio navode revidenta i predložio da se revizija odbaci kao nedozvoljena.

Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Pravnosnažnom presudom tužiocu je dosuđena izgubljena dobit u iznosu od 1.003.255,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.02.2024. godine zbog raskida ugovora o zakupu za period od 01.12.2023. godine do 14.02.2024. godine na ime razlike u visini zakupnine po raskinutom ugovoru o zakupu sa tuženim i visini zakupnine sa drugim zakupcima. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su tužilac, kao zakupodavac, i tuženi, kao zakupac, zaključili 14.02.2014. godine ugovor o zakupu na period od 10 godina počev od dana zaključenja. Ugovorne strane sporazumele su se da u periodu trajanja ovog ugovora nemaju pravo otkaza, niti raskida, osim u slučajevima koji su dogovoreni i taksativno navedeni u članu 16. tačka 3. ugovora. Zakup je prestao 14.03.2018. godine. U zapisniku o primopredaji predmeta zakupu, koji su zaključile parnične stranke, konstatovano je da tužilac, kao zakupodavac nije prekršio neku svoju ugovorom propisanu obavezu, dok je pak tuženi, kao zakupac jednostrano odlučio da ne koristi predmet zakupa zbog čega je isti ispražnjen od lica i stvari i predat u posed tužiocu. Sudovi su utvrdili da je tuženi skrivio raskid (zbog neispunjenosti uslova iz člana 16. tačka 3. ugovora) i zaključili da tužilac kao strana verna ugovoru ima pravo na povraćaj datog i naknadu štete. Tužilac je dokazao štetu odnosno umanjenje imovine u vidu izostanka očekivane zakupnine u vrednosti od 10 evra po m2 prostora i zaključili da mu pripada razlika u odnosu na manju zakupninu 8 evra po m2 koju plaćaju novi zakupci „Aman“ doo Surčin i „Health Medic house“ doo Novi Sad, primenom odredbe člana 132, 148, 154, 155, 189. i 567. Zakona o obligacionim.

U opisanoj situaciji nema potrebe za razmatranje pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili potrebe za novim tumačenjem prava, jer izneti stav nižestepenih sudova ne odstupa od prakse Vrhovnog suda u predmetima koji se tiču naknade štete u vidu izgubljene dobiti između istih stranaka povodom Ugovora od 14.02.2014. godine. Stanovište Vrhovnog suda Srbije povodom štete u vidu izgubljene dobiti iz predmetnog poslovnog odnosa izraženo je kroz odluke Prev 1718/22 od 20.04.2023. godine i Prev 1264/22 od 02.03.2023. godine. Pozivanje revidenta na odluku Prev 183/2015 nije od uticaja budući da se ne radi o istom činjeničnom stanju. Navodim revidenta kojim ukazuje na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku nisu pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije.

Stoga, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 23.02.2024. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 1.003.255,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojim predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, pa se zaključuje da izjavljena revizija tuženog shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Sud je primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu trećem izreke, imajući u vidu da troškovi na ime sastava odgovora na reviziju i sudske takse na odgovor na reviziju nisu troškovi koji su potrebni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković