Vrhovni sud je reviziju tužene razmotrio primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon).

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili potrebe novog tumačenja prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je naknada nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah usled povrede koju je tužilac zadobio tokom obavljanja redovnih radnih dužnosti u okviru poslova svog radnog mesta. O ovom pravu tužioca sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava iz člana 164. Zakona o radu, i članova 154. stav 1. i 155. i 200. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneli odluku u skladu sa pravnim shvatanjem koji je izražen kroz odluke Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Pored toga, uz reviziju nisu priložene presude u kojima je drugačije odlučivano o istovetnim ili sličnim situacijama, ali i da ima sličnog identiteta ne bi se moglo zaključiti da se radi o različitoj sudskoj praksi, budući da odluka o osnovanost zahteva u ovoj vrsti sporova zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

U parnicama iz radnih odnosa, prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se u takvim parnicama tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, kao što je reč u ovom slučaju, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 07.08.2023. godine, a podneskom od 27.05.2024. godine, preinačena je tužba povećanjem tužbenog zahteva. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude je 340.000,00 dinara.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, već se radi o imovinskopravnom sporu u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, sledi da revizija tužene nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković