Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Troškove je opredeljeno tražio.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na predmetnim parcelama. Nižestepeni sudovi su, pozivom na odredbu člana 111. stav 1. Zakona o zadrugama („Službeni glasnik RS“, broj 112/2015), zaključili da je tužilac propustio mogućnost da, u skladu sa navedenom zakonskom odredbom, zahteva upis prava zadružne svojine na nepokretnostima koje su upisane kao društvena ili javna svojina, te da ne može steći pravo svojine u skladu sa navedenim zakonom. Nižestepeni sudovi su zaključili da pravo svojine tužilac ne može steći ni održajem, jer se ne može smatrati savesnim sticaocem nepokretnosti, budući da su mu, na osnovu rešenja Narodnog odbora opštine Voždovac od 16.05.1962. godine, predmetne parcele dodeljene na trajno korišćenje kao deo opštenarodne imovine u okviru društvene svojine, a radi korišćenja u poljoprivredne svrhe, te da, shodno tome, nije mogao opravdano verovati da je vlasnik predmetnih nepokretnosti.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Nije od uticaja na dozvoljenost revizije pozivanje revidenta na presudu Apelacionog suda u Beogradu od 06.02.2023. godine (bez označenog broja), koju prilaže uz reviziju, budući da je navedena presuda doneta na osnovu drugačijeg činjeničnog stanja. Ukazivanje tužioca na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu neophodnosti primene Zakona o planiranju i izgradnji iz 2014. godine, samo po sebi, ne može biti razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije, imajući u vidu odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku. Kako u konkretnom slučaju iz navoda revizije ne proizilaze pravna pitanja koja bi trebalo razmotriti od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti postoji potreba za novim tumačenjem prava, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 04.10.2021. godine. Označena vrednost predmeta spora iznosi 7.000.000,00 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost od 59.545,48 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 33. stav 2. dalje je propisano da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi.

Imajući u vidu da u ovom privrednom sporu, označena vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Revizijski sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da troškovi nastali u vezi sa odgovorom na reviziju nisu neophodni za odlučivanje o reviziji u smislu odredbe člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković