Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je upravljajući putničkim vozilom marke „Volkswagen“ tipa „Golf 19E“ dana 21.09.2018. godine oko 9,45 časova u Nišu, u ulici ... kod broja .., izazvao saobraćajnu nezgodu kojom prilikom je došlo do oštećenja motocikla kojim je upravljao oštećeni BB i nanošenje teških telesnih povreda ovom oštećenom, dok je tuženi zadobio lake telesne povrede. Tuženi je u prisustvu policijskog službenika testiran na prisustvo aklohola u krvi i to prvo na licu mesta u 10,07 časova kada je testiran alkotest aparatom, uređajem Envitec AlcoQuant 6020 fabričkog broja A114591 kojim je utvrđen sadržaj alkohola od 0,21 mg/ml, a drugi put je istog dana testiran i uzimanjem krvi u 10,55 časova kada je utvrđen sadržaj alkohola od 0,19 mg/ml. Povodom navedene saobraćajne nezgode tuženi je presudom Osnovnog suda u Nišu Spk 59/19 od 17.06.2019. godine oglašen krivim za učinjeno krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ i izrečena mu je uslovna osuda tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci i izrečena mera bezbednosti zabrane upravljanje motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od 4 meseca koja će se izvršiti po pravnosnažnosti presude. U trenutku kada se desila saobraćajna nezgoda vozilo kojim je upravljao i čiji je vlasnik tuženi, bilo je osigurano od autoodgovornosti kod tužioca polisom koja je važila od 24.08.2018. do 24.02.2019. godine. Tužilac je oštećenom BB na ime naknade materijalne i nematerijalne štete dana 12.12.2018. godine isplatio iznos od 825.470,00 dinara. Nakon toga tužilac se tuženom obratio regresnim zahtevom 04.11.2020. godine pozivajući tuženog da isplati regresni dug imajući u vidu da je u trenutku saobraćajne nezgode bio pod uticajem alkohola što tuženi nije učinio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da u trenutku saobraćajnog udesa osiguranik nije izgubio prava iz osiguranja jer nije upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice koja prema odredbi člana 187. stav 3. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima predstavlja sadržinu alkohola u krvi većoj od 0,20 mg/ml, s obzirom da je nalazom toksikologa Zavoda za sudsku medicinu utvrđeno da u trenutku saobraćajne nezgode tuženi imao prisustvo etil alkohola u krvi u koncentraciji 0,19 mg/ml što je dozvoljena koncentracija alkohola a da laboratorijski utvrđena analiza alkohola u krvi na preciznim aparatima predstavlja siguran i pravi rezultat alkoholisanosti vozača iz kog razloga nisu prihvatili kao utvrđeni sadržaj alkohola od 0,21 mg/ml alkotest aparatom jer on ne predstavlja validan i pouzdan dokaz. Stoga su zaključili da nisu ispunjeni uslovi 939. stav 1. ZOO u vezi člana 29. stav 3. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju za obavezivanje tuženog na isplatu regresnog potraživanja tužiocu.

Po oceni Vrhovnog suda pravno stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 29. stav 1. tačka 4. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“ br. 51/09 ... 7/13) propisano je da osigurano lice gubi prava iz osiguranja ako je vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice, opojnih droga odnosno zabranjenih lekova i drugih psihoaktivnih suptanci, dok je stavom 3. istog člana propisano da društvo za osiguranje koje naknadi štetu oštećenom licu iz stava 2. ovog člana stupa u prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškova postupka. Iz ove odredbe proizilazi da osiguranik gubi pravo iz osiguranja samo u slučaju kada je njegova alkoholisanost prouzrokovala saobraćajnu nezgodu u kojoj je nastala šteta za treća lica.

Kako je u konkretnoj situaciji do saobraćajne nezgode došlo krivicom tuženog, tužiočevog osiguranika koji je testiran na licu mesta u 10,07 časova alkotest aparatom (čiju ispravnost tuženi, na kome je teret dokazivanja, nije osporio) i utvrđen sadržaj alkohola 0,21 mg/ml, da je nakon toga (prema izveštaju policije) u 10,55 časova istog dana tuženi testiran uzimanjem krvi kada je utvrđen sadržaj alkohola u krvi od 0,19 mg/ml, kao i kod činjenice da u svom nalazu Zavod za sudsku medicinu Niš, OJ za toksikologiju i dijagnostiku navodi da je 25.09.2018. godine izvršena toksikološko – hemijska analiza uzorka krvi na ime AA na prisustvo etil alkohola i da je tada utvrđena koncentracija od 0,19 promila (4,12 mmoi/L) uz napomenu da na epruveti nije naznačen datum uzorkovanja krvi te da se vreme uzorkovanja krvi iz naloga i na epruveti ne poklapa, to bez razjašnjenja činjenice da li je alkotest aparat bio ispravan u trenutku testiranja i kada je tačno vršeno testiranje uzimanjem krvi na sadržaj alkohola u krvi tuženog ne može se oceniti pravilnost zaključka nižestepenih sudova da tuženi nije vozio pod dejstvom alkohola u meri većoj od propisane članom 187. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“ br. 41/09 ... 24/18) važećim u trenutku kada se desio osigurani slučaj i da stoga nije izgubio prava iz osiguranja.

Stoga se za sada ne može prihvatiti pravilnost primene citirane zakonske odredbe i zaključka nižestepenih sudova zbog čega je pobijana odluka morala biti ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će razjasniti činjenice na koje je ukazano ovim rešenjem i doneti novu i pravilnu odluku.

Sa svega iznetog na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković