Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je odgovorila na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11…10/2023 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede propisane odredbom člana 407. stav 1. tačka 3. istog Zakona, koje revident u reviziji neosnovano ukazuje. Drugostepeni sud je u smislu odredbe člana 396. stav 1. ZPP ocenio bitne žalbene navode pa nije učinio povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP. Ostali revizijski navodi odnose se na povrede postupka učinjene pred prvostepenim sudom koje nisu razlog za izjavljivanje revizije. Revizijom se ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 374. stav 2. tačka 12. ali to nije dozvoljen revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena su se upoznali 1994. godine u ... i iz te veze dobili dva sina VV rođenog 1994. godine i GG rođenog 1995. godine. Dana 20.12.1995. godine su zaključili brak. U toku zajedničkog života u ... parnične stranke su se izdržavale od prihoda ostvarenih radom ugostiteljskog objekta u vlasništvu tužioca u kome je tužena bila zaposlena. Oktobra meseca 2000. godine parnične stranke su zajedno sa decom preselile u Australiju. Prvih nekoliko godina života u Australiji oni su se izdržavali od prihoda koje je tužilac ostvarivao obavljajući građevinske radove, kao i od prihoda koje je ostvarvala tužena radeći kao konobarica, te obavljajući pomoćne poslove u restoranima. Zarada koju je tužilac po tom osnovu ostvarivao zavisila je od obima njegovog angažmana, ali je u pojedinim periodima dostizala i do 1.000 australijskih dolara nedeljno. Uporedo sa tim, tužena je pohađala i kurs engleskog jezika koji do tada nije znala. U tom periodu stranke su stanovale kao podstanari, plaćajući zakupninu u visini od 200 australijskih dolara mesečno. U toku 2003. godine od zajedničkog novca prihodovanog radom parničnih stranaka otvorili su restoran „Adriatik“ u kome se tužena ubrzo zaposlila. Tamo je radila svakodnevno sve poslove koji su bili potrebni, ali je imala pomoć od strane dve žene koje su ona i tužilac plaćali za obavljeni rad. U toku 2007. godine parnične stranke su prodale navedeni restoran po ceni od 35.000 australijskih dolara. Iznos dobijen prodajom restorana uložen je u kupovinu kuće u Melburnu. Kao kupac u ugovoru naveden je tužilac AA. Kupljena je kuća za iznos od 235.000 australijskih dolara. Nakon što je prodat restoran „Adriatik“ tužena je u toku 2007. godine upisala kurs za agenta u posredovanju za promet nekretnina. Počev od 2009. godine tužena je počela samostalno da se bavi ovim poslovima od kojih je godišnje zarađivala 65.000 australijskih dolara. U toku 2011. godine tužilac je ostvario pravo na penziju u iznosu od 550 australijskih dolara nedeljno, ali je pored toga povremeno i zarađivao još oko 1.000 australijskih dolara mesečno. Kuća na navedenoj adresi prodata je u toku 2013. do 2014. godine za iznos od 480.000 australijskih dolara. Deo tog novca stranke su utrošile u svrhu otplate kredita koji je podignut zarad kupovine ove kuće. Ostatak novca prihodovanog prodajom predmetne nepokretnosti iskorišćen je kao depozit za kupovinu druge kuće koju su parnične stranke u međuvremenu odlučile da kupe. U toku 2015. godine stranke su kupile kuću u blizini Melburna. Kuća je kupljena za iznos od 505.000 australijskih dolara pri čemu je kao kupac kupoprodajnom ugovoru označena tužena. Tužena je od zajedničkih sredstava stranaka prvo uplatila depozit u iznosu od 50.000 australijskih dolara, dok je preostali deo kupoprodajne cene finansiran kreditom koji je tužena podigla kod banke preuzevši obavezu otplate kredita u visini od 614 dolara nedeljno. Za sve vreme parnične stranke su zajedno prihodovale i trošile novčana sredstva budući da među njima postojala zajednica života koja je podrazumevala nepodeljene finansijske tokove. Stariji sin parničnih stranaka preselio se u ... u toku 2015. godine. Ubrzo se oženio i dobio dete. U narednom periodu parnične stranke su mu u više navrata finansijski pomagale, u čemu je u toku 2017. godine tužena počela da se bavi još jednim poslom koji se ticao održavanja kuća. U toku 2017. godine parnične stranke su sinu VV dale novac za kupovinu tri placa u ... od kojih je svaki koštao 15.000 evra. Pored toga, iste godine dali su mu iznos od 35.000 evra za kupovinu kuće u ... kao i iznos od 30.000 evra radi prenamenovanja kafane u igraonicu. Tužilac je u toku 2017. godine kupio kuću u ... po ceni od 19.000 evra. Iste godine zajedničkim novcem parničnih stranaka kupljena još jedna kuća u ulici ... u ... po ceni od 35.000 evra. Kuću u Melburnu prodali su za iznos od 670.000 australijskih dolara od kog iznosa je tužena prvo otplatila kredit koji je podignut za kupovinu navedene nepokretnosti. Od ostvarene kupoprodajne cene tužena je prevremeno otplatila i ostale kredite pored ostalih i one kredite iz kojih je novčano pomagala sina VV. Zajednica života parničnih stranaka prekinuta je u martu 2020. godine. Tužena je na račun tužioca na njegov zahtev uplatila iznos od 9.000 evra. Posle 4-5 dana uplatila je i iznos od 40.000 australijskih dolara.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac tokom postupka nije dostavio niti predložio odgovarajuće dokaze na okolnost postojanja i visine novčanih sredstava koje potražuje u ovom postupku, jer nije dostavio adekvatne dokaze iz kojih bi se utvrdilo koliko je bilo novca na računu tužene u trenutku prestanka zajednice života stranaka, a koji novac je stečen radom tokom zajednice života i predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije predložio dokaze na navedene okolnosti niti je predložio da sud obaveže tuženu da dostavi izvod iz banke sa stanjem novčanih sredstava iz perioda marta 2020. godine, pa je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Drugostepeni sud je prihvatio utvrđeno činjenično stanje prvostepenog suda i zaključio da je prvostepeni sud pravilnom i potpunom ocenom izvedenih dokaza i pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio o žalbi tužioca.

Odredbom člana 171. stav 1. Porodičnog zakona( u daljem tekstu: PZ) propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu.

Odredbom člana 177. PZ propisano je da je obim zajedničke imovine u smislu tog Zakona, smatra utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

Odredbom člana 178. PZ propisano je da se deoba zajedničke imovine može vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka.

Odredbom člana 179. PZ propisano je da supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine.

Odredbom člana 180. stav 1. PZ propisano je da ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud. Odredbom stava 2. istog člana propisano je da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a odredbom stava 3. istog člana propisano je da veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini i drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećavanje vrednosti zajedničke imovine.

Prema članu 231. stav 1. ZPP ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja. Prema stavu 2. istog člana propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilac nije dokazao činjenice na koje se pozvao u toku postupka u pogledu svojih navoda iz kojih je pokušao da ostvari svoje pravo. Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke drugostepenog suda.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizlazi da je kuća u Melburnu koja je kupljena 2015. godine zajednička imovina stranaka, kao i novac ostvaren prodajom te kuće. Međutim, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja zaključili da tužilac nije dokazao koliko je novca preostalo na dan prestanka zajednice života stranaka, nakon prethodno otplaćenih kredita i drugih troškova zajedničkog života. Navodi revizije se odnose na dokazni postupak i ocenu izvedenih dokaza, čime se pobija utvrđeno činjenično stanje što prema odredbi člana 407. stav 2. ne može biti revizijski razlog.

Zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen primenom člana 154. ZPP, jer navedeni troškovi nisu bili potrebni za vođenje ove parnice.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković