Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23-dr.zakon), Vrhovni sud je našao da je revizija tužilaca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bivši radnici DOO „Ipok“ Zrenjanin, koje preduzeće tužiocima i ostalim radnicima nije isplaćivalo lični dohodak mesecima pre otvaranja stečaja nad preduzećem, koji je otvoren rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu St. 4/2006. Tužiocima su zaključkom o konačnoj tabeli potraživanja od 12.6.2006. godine priznata potraživanja prema stečajnom dužniku. Tužioci su na osnovu javnog poziva privrednog društva „Banat seme“ AD Zrenjanin, koji je vršio sticanje vlasništva na kapitalu stečajnog dužnika DOO „Ipok“ Zrenjanin kroz stečajni postupak, zaključili ugovore o ustupanju priznatih potraživanja, jer je prethodno radnicima dato upozorenje da ko ne ustupi potraživanje navedenom prijemniku neće moći da se vrati na posao. Dana 07.12.2006. godine tužioci su zaključili navedene ugovore o ustupanju priznatih potraživanja i to za naknadu od 30% utvrđenih potraživanja. Rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu St 4/2006 od 27.12.2006. godine dozvoljeno je stupanje u stečajnu stvar AD „Banat seme“ Zrenjanin na mesto poverilaca i to razlučnih poverilaca i poverilaca 2. isplatnog reda kao stečajnih poverilaca od broja 1 do broja 448, bivših zaposlenih radnika stečajnog dužnika DOO „Ipok“ Zrenjanin. Ovde tužioci su pred Privrednim sudom u Zrenjaninu vodili postupak protiv „Banat seme“ AD u stečaju Zrenjanin i DOO „Ipok“ u stečaju Zrenjanin radi poništaja ugovora o ustupanju potraživanja, ali je presudom tog suda P 131/12 od 15.1.2013. godine odbijen njihov tužbeni zahtev. Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2013/13 od 30.1.2014. godine preinačena je navedena prvostepena presuda od 15.1.2013. godine i utvrđeno je da su ništavi ugovori o ustupanju potraživanja. Presudom Privrednog suda u Zrenjaninu P 31/14 od 29.5.2015. godine, koja je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž 5983/15 od 25.12.2015. godine, utvrđeno je kao osnovano potraživanje tužioca AA u iznosu od 235.385,77 dinara, tužioca BB u iznosu od 363.318,83 dinara i tužioca VV u iznosu od 133.025,08 dinara. Kada su presudom ugovori o ustupanju potraživanja proglašeni ništavim, „Banat seme“ je tužio ovde tužioce radi isplate iznosa koje su dobili po članu 3. tih ugovora (30% od priznatih potraživanja u stečajnom postupku), ali je taj tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen. Sa računa „Ipok“ DOO u stečaju, iz stečajne mase isplaćeni su sledeći iznosi: tužiocu AA iznosi od 3.102,94 dinara i 3.216,39 dinara, tužiocu BB iznosi od 2.864,69 dinara i 4.964,51 dinara i tužiocu VV iznosi od 3.964,78 dinara i 1.817,70 dinara. Kada se za navedene isplaćene iznose umanje utvrđena potraživanja tužilaca ostaje za isplatu tužiocu AA iznos od 229.066,44 dinara, tužiocu BB iznos od 355.489,63 dinara i tužiocu VV iznos od 127.242,60 dinara. Rešenjem APR od 17.12.2018. godine po službenoj dužnosti izbrisan je „Ipok“ DOO Zrenjanin u stečaju, jer je postupak stečaja zaključen rešenjem Privrednog suda u Zrenjaninu St 143/11 od 15.6.2018. godine. „Banat seme“ je kroz stečajni postupak steklo vlasništvo na kapitalu „Ipok“ DOO od 70,89%, na način što je uz diskont kupio potraživanja radnika „Ipok“-a. Ta kupovina potraživanja je bila pre usvajanja plana reorganizacije koji je sproveden putem firmi „Tabako“ i „Agrokop“, putem organizovanog kriminala od strane GG, DD, ĐĐ i drugih, povodom čega su vođeni krivični postupci.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja da tužiocima nije isplaćeno u celosti njihovo potraživanje po osnovu zarade, koje su kao bivši radnici „Ipok“ DOO Zrenjanin prijavili u vođenom stečajnom postupku nad ovim privrednim društvom, prvostepeni sud je usvojio njihov tužbeni zahtev za naknadu štete u visini utvrđenih potraživanja umanjenih za delimične isplate, zasnivajući odgovornost tužene Republike Srbije na odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, uz obrazloženje da bi utužena potraživanja iz radnog donosa tužioci u celosti naplatili da nije bilo nepravilnog i nezakonitog rada državnih organa u postupku stečaja.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda da ima osnova za naknadu tražene imovinske štete od tužene po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da tužioci nisu dokazali odgovornost tužene i postojanje uzročno-posledične veze između nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene i štete za koju tvrde da su pretrpeli, a koja predstavlja neisplaćene iznose potraživanja tužilaca koje su prijavili u stečajnom postupku protiv preduzeća u kome su bili zaposleni i nad kojim se vodio stečajni postupak. Takođe, prema stanovištu ovog suda, tužioci su u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku imali mogućnost da tokom trajanja stečajnog postupka istaknu prigovor radi ubrzanja postupka, pa tek ukoliko se eventualno utvrdi povreda prava tužilaca na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku i Privredni sud u Zrenjaninu ne preduzme odgovarajuće mere po tom pitanju, mogli su eventualno tražiti naknadu imovinske štete koju trpe zbog dugog vođenja stečajnog postupka u posebnom parničnom postupku. Iz tih razloga je ovaj sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Ustaljena je praksa Evropskog suda za ljudska prava da je država odgovorna za naknadu štete zbog neizvršavanja pravnosnažnih sudskim presuda u situacijama kada je prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima. U cilju zaštite ustavom garantovanog prava na pravično suđenje, usvojen je i Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015 i 92/2023). Prema članu 31. ovog zakona, stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Prema odredbi iz stava 2. istog člana, pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4), dok je prema odredbi iz stava 3. istog člana odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku objektivna.

Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za stvarno pretrpljenu materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja ali samo zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Navedeni pravni zaključak je dopunjen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate poverilac mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate.

Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužioci bi stekli pravo da zahtevaju od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku. Međutim, u situaciji kada prethodno nije utvrđena povreda prava tužilaca na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, pravilan je činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda da tužioci nisu pružili dokaze o uzročno - posledičnoj vezi između postupanja organa koji su vodili taj postupka i prouzrokovane štete tužiocima.

Odluka Ustavnog suda na koju se pozivaju revidenti (Už 4620/2010 od 13.02.2013. godine) nije od uticaja na donošenje drugačije odluke u ovoj parnici, iz razloga što su tom odlukom poništene sudske odluke donete u parničnim postupcima po tužbama drugih bivših zaposlenih stečajnog dužnika „Ipok“ DOO Zrenjanin za utvrđenje ništavnosti ugovora o ustupanju priznatih potraživanja koju su zaključili sa „Banat Seme“ AD Zrenjanin. Činjenica da je u toj odluci izričito navedeno da su ugovori o ustupanju potraživanja ništavi jer su protivni javnom poretku i da ustupanje zarade uz naknadu koja je niža od te zarade predstavlja nedozvoljeno odricanje od prava na pravičnu naknadu za rad ne utiče na pravilno stanovište drugostepenog suda da tužioci u ovoj parnici nisu dokazali uzročno-posledičnu vezu između štete koju potražuju i nezakonitog i nepravilnog rada nadležnih organa tužene u situaciji kada nije utvrđena povreda prava tužilaca na suđenje u razumnom roku u vođenom stečajnom postupku nad stečajnim dužnikom sa većinskim državnim kapitalom u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Iz izloženih razloga, nisu osnovani revizijski navodi tužilaca o pogrešno primenjenom materijalnom pravu.

Zato je Vrhovni sud, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković