Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. i 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) pa je našao da revizija nije osnovana u odnosu na preinačujući deo, a da nije dozvoljena u odnosu na potvrđujući deo.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je revizijom pobijanu odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, pa se s tim u vezi neosnovano navodima revizije ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena pred drugostepenim sudom, u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – PJ Niš od 20.10.2017. godine tužiocu, kao zakonskom nasledniku, bivšeg vlasnika vraćena je imovina i utvrđeno pravo svojine sa obimom udela od 1/2 idealnog dela na nacionalizovanoj nepokretnoj imovini i to na poslovnom prostoru, u prizemlju stambene zgrade za kolektivno stanovanje u Ulici ... broj .., upisane u list nepokretnosti broj .. KO Niš – Bubanj na kp br. .. kao zgrada broj 1, koja imovina je oduzeta u postupku nacionalizacije. Predmetnim rešenjem, koje je postalo pravnosnažno 06.12.2017. godine, određeno je da se navedena nepokretnost vraća u državinu tužiocu po njegovoj pravnosnažnosti. Tuženi je, pre donošenja rešenja o vraćanju imovine dana 16.08.2017. godine zaključio sa Narodnim muzejom Niš ugovor o davanju na korišćenje poslovnog prostora kojim je tuženi dao, a Narodni muzej Niš primio na korišćenje predmetnu nepokretnost, odnosno poslovni prostor koji je vraćen tužiocu navedenim rešenjem. Ugovor je zaključen na određeno vreme za period od pet godina od 26.07.2017. godine do 26.07.2022. godine, a najkasnije do donošenja pravnosnažnog rešenja Agencije za restituciju o vraćanju predmetnog poslovnog prostora bivšem vlasniku odnosno nasledniku ranijeg vlasnika nacionalizovane imovine. Ugovor je zaključen bez ugovaranja naknade za korišćenje poslovnog prostora, a Narodni muzej se obavezao da plaća komunalne usluge, zajedničke troškove korišćenja prostora i sve druge troškove koji terete poslovni prostor za period u kome se koristi nepokretnost. Tužilac je 22.06.2020. godine podneo zahtev Sekretarijatu za imovinskopravne poslove Niš kojim je tražio uvođenje u posed i zapisničku primopredaju predmetnog poslovnog prostora. Primopredaja poslovnog prostora je izvršena 30.11.2020. godine o čemu je sačinjen zapisnik. Nakon zapisničke primopredaje tužilac je 03.09.2021. godine zaključio ugovor o zakupu poslovnog prostora sa Narodnim muzejom Niš, kojim je kao zakupodavac Narodnom muzeju Niš, kao zakupcu predao predmetni poslovni prostor u suvlasničkom udelu od 1/2 za potrebe poslovanja i obavljanja aktivnosti vezanih za registrovanu delatnost ustanove Narodnog muzeja Niš.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog izgubljene koristi u delu koji se odnosi na period od januara 2018. do novembra 2020. godine. Tuženi je od pravnosnažnosti rešenja Agencije za restituciju raspolagao predmetnim poslovnim prostorom bez saglasnosti tužioca kao suvlasnika, iako od tog momenta nije više bio isključivi vlasnik poslovnog prostora, zbog čega je mogao da raspolaže samo svojom idealnom polovinom. U konkretnom slučaju se ne mogu primeniti odredbe Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju jer se ne radi o zakupu poslovnog prostora, već odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na naknadu štete budući da je tuženi nevraćanjem predmetne imovine tužiocu kao suvlasniku po pravnosnažnosti rešenja o restituciji pričinio štetu tužiocu u vidu izgubljene dobiti koju bi ostvario izdavanjem sporne nepokretnosti u udelu od ½, u navedenom periodu.

Drugostepeni sud je u navedenom delu preinačio prvostepenu presudu nalazeći da je tužbeni zahtev neosnovan jer tužilac nije dokazao da mu je tuženi protivpravnim radnjama, odnosno propuštanjem pričinio štetu u vidu izmakle koristi, odnosno da nezavisno od naknade štete ima pravo na naknadu za korišćenje suvlasničke nepokretnosti. Rešenje o restituciji doneto je 20.10.2017. godine, a tužilac je tek 22.06.2020. godine podneo zahtev Sektetarijatu Grada Niša za predaju predmetne nepokretnosti u državinu, odnosno od donošenja rešenja o restituciji do navedenog datuma nije preduzimao nijednu radnju kojom bi manifestovao volju da poslovni prostor zaista i koristi. Tužilac nije dokazao da se obraćao tuženom, niti Narodnom muzeju Niš koji je po osnovu ugovora koristio predmetni poslovni prostor za eventualno iseljenje ili zaključenje novog ugovora sa ovim korisnikom o korišćenju poslovnog prostora sa ili bez naknade. Tuženi nije povredio tužiočeva prava kao suvlasnika imajući u vidu pasivno držanje tužioca kao suvlasnika poslovnog prostora i njegovo nevršenje ovlašćenja u cilju dobijanja istog u sudržavinu, kod činjenice da je tuženi u spornom periodu imao osnov za sudržavinu, kao i da je tužilac mogao aktivno da preduzima radnje radi vršenja svojih ovlašćenja. Kod izloženog, drugostepeni sud je primenom odredaba člana 154. stav 1. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, odbio tužbeni zahtev u navedenom delu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, u preinačujućem delu, pravilno nalazeći da tužilac nema pravo na naknadu štete koju potražuje tužbenim zahtevom za period od januara 2018. godine do novembra 2020. godine.

U konkretnom slučaju, kako proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja, tužiocu, zakonskom nasledniku bivšeg vlasnika vraćena je imovina i utvrđeno pravo svojine sa obimom udela od ½ idealnog dela između ostalog na predmetnoj nepokretnosti (poslovnom prostoru) u Ulici ... br. .. . U navedenom periodu za koji tužilac potražuje naknadu štete, ovu nepokretnost je koristio Narodni muzej Niš na osnovu ugovora o davanju na korišćenje koji je zaključio sa tuženim 16.08.2017. godine. Rešenje Agencije za restituciju – PJ Niš od 20.10.2017. godine, kojim je tužiocu vraćena predmetna nepokretnost i na istoj utvrđeno njegovo pravo svojine postalo je pravnosnažno 06.12.2017. godine, a tužilac je tražio uvođenje u posed i primopredaju 22.06.2020. godine.

Uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i s tim u vezi i prava i obaveze obveznika vraćanja i bivših vlasnika uređeni su Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, sa novelama). U vezi s tim, ovde tuženi je, kao obveznik vraćanja bio dužan da u skladu sa odredbama ovog zakona, zakonskom nasledniku bivšeg vlasnika, ovde tužiocu vrati pravo svojine i državinu na oduzetoj imovini, što je i učinio nakon što je tužilac zahtevao uvođenje u posed i primipredaju sporne nepokretnosti. Dakle, kako tužilac, kao suvlasnik stvari, u navedenom periodu za koji traži naknadu štete, kako proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja nije zahtevao predaju predmetne nepokretnosti, niti eventualno uređenje odnosa između njega, kao zakonskog naslednika bivšeg vlasnika i tuženog u smislu člana 19. stav 2. navedenog Zakona, odnosno između njega i korisnika prostora u smislu člana 28. stav 2. ovog Zakona, tužilac i po oceni Vrhovnog suda nema pravo na naknadu štete koju potražuje tužbenim zahtevom iz razloga što suvlasnički udeo vraćene nepokretnosti nije koristio u navedenom periodu. Po članu 19. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju obveznik vraćanja imovine ima pravo da i nakon donošenja rešenja o vraćanju nepokretnosti, kao zakupac koristi predmetnu nepokretnost za svoju delatnost, u periodu koji je neophodan za prilagođavanje njegovog poslovanja, a u skladu sa članom 20. stav 1. i 2. ovog Zakona. Prava i obaveze između bivšeg vlasnika i obveznika za to vreme uređuju se ugovorom. U slučaju da se ugovor ne zaključi u roku od 3 meseca od dana izvršnosti rešenja o vraćanju imovine, svaka strana može zahtevati da sud svojom odlukom uredi njihov odnos. Prema članu 28. stav 1. i 2. tog Zakona poslovni objekti i poslovne prostorije vraćaju se bivšem vlasniku u svojinu i državinu, izuzev ako su uloženi u kapital podržavljenog preduzeća radi sticanja udela, odnosno akcija. Poslovni objekti i poslovne prostorije iz stava 1. ovog člana date u zakup bilo koje vrste ili srodan odnos vraćaju se bivšem vlasniku u svojinu u skladu sa ovim Zakonom, a po isteku 3 godine od dana izvršnosti rešenja o vraćanju imovine i u državinu, ako se bivši vlasnik i zakupac drugačije ne sporazumeju. U periodu od sticanja svojine do stupanja u posed bivšeg vlasnika zakupac stupa u pravni odnos sa njim po ugovoru koji je zaključio sa prethodnim vlasnikom.

Kako pravilno nalazi drugostepeni sud, nakon pravnosnažnosti rešenja o restituciji, tuženi je kao nosilac prava korišćenja, imao osnov za sudržavinu i pravo da predmetnu nepokretnost koristi, a naročito u situaciji u kojoj se tužilac, kao suvlasnik ove nepokretnosti, pasivno držao i nije tražio predaju u suposed, odnosno uređenje njihovog odnosa ugovorom ili odlukom suda. Suvlasnik nepokretnosti se svojim pravom korišćenja može, ali i ne mora koristiti, pa u situaciji kada se radi o vraćanju nepokretnosti – poslovnog prostora po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju tužilac u konkretnom slučaju nema pravo na naknadu štete, zbog nekorišćenja suvlasničkog udela u visini neostvarene zakupnine za navedeni period.

Iz navedenih razloga neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Navodi revizije ne dovode u sumnju pravilnost pobijane odluke, u ovom delu, niti pružaju dokaze za suprotno, već revizija iznosi svoje pravno shvatanje koje nije od uticaja na pravilnost pobijane presude upravo iz razloga koje daje drugostepeni sud i koji se odnose na to da tužilac zbog pasivnog držanja, odnosno nevršenja svog prava ne može da ostvari pravo na naknadu štete, a koje razloge prihvata i Vrhovni sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u potvrđujućem delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... i 18/20), Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete u ovoj pravnoj stvari podneta je 20.12.2021. godine, a preinačena povećanjem zahteva na ročištu održanom 14.04.2022. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude, u potvrđujućem delu, iznosi 667.507,50 dinara i ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS.

Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija tužioca nije dozvoljena u navedenom delu, primenom odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković