U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Radoslave Mađarov i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ... kod ..., koga zastupa punomoćnik Vladimir Damljanović, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Bogosav Janković“ iz Kremana, koju zastupa punomoćnik Slobodan Vitić, advokat iz ..., radi utvrđenja prerastanja radnog odnosa i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2000/24 od 03.12.2024. godine, u sednici održanoj 12.12.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2000/24 od 03.12.2024. godine u stavu drugom i usvajajućem delu stava četvrtog izreke, tako što se:

a) ODBIJA kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac AA iz ... kod ..., tražio da se utvrdi prema tuženoj Osnovnoj školi „Bogosav Janković“ iz Kremana da je tužiocu radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme i da se tužena obaveže da tužioca vrati na rad i rasporedi ga na radno mesto u skladu sa stručnom spremom i radnim sposobnostima.

b) OBAVEZUJE tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 204.750,00 dinara, u roku od 8 dana po prijemu presude.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 49.500,00 dinara, u roku od 8 dana po prijemu presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Užicu P1 551/21 od 16.03.2022. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca AA iz sela ..., Opština ..., protiv tužene Osnovne škole „Bogosav Janković“ iz Kremana, pa je utvrđeno da je tužiocu kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme dana 07.03.2002. godine i tužena obavezana da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme i vrati ga na rad i rasporedi na radno mesto nastavnika, te je obavezana tužena da tužiocu plati, na ime troškova parničnog postupka, iznos od 190.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos prema Zakonu o zateznoj kamati od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2000/24 od 03.12.2024. godine, koja je doneta nakon održane rasprave, stavom prvim izreke ukinuta je presuda Osnovnog suda u Užicu P1 551/21 od 16.03.2022. godine. Stavom drugim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca prema tuženoj i utvrđeno da je tužiocu radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, pa je tužena obavezana da tužioca vrati na rad i rasporedi ga na radno mesto u skladu sa stručnom spremom i radnim sposobnostima, dok je odbijen kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca da mu je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme dana 17.06.2003. godine. Stavom trećim izreke odbačena je tužba u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na određeno vreme na radnom mestu nastavnika ... . Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 175.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je utvrdio da je izjavljena revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, u postupku nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku, pa nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka izi člana 374.stav 1. istog Zakona, na koju se u reviziji paušalno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene u periodu od 22.01.1996. godine do 02.12.2016. godine, bez prekida, na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme. Tužilac ima višu stručnu spremu i stručni naziv nastavnik razredne nastave. Rešenje o otkazu ugovora o radu od 02.12.2016. godine tužilac je primio, s tim što tužena nije dostavila dokaz kada je tužiocu uručeno ovo rešenje. Tužilac nije izjavio prigovor protiv navedenog rešenja smatrajući da je na njegovo radno mesto primljeno lice sa odgovarajućom stručnom spremom, da bi kasnije saznao da je to lice raspoređeno na rad u isturenom odeljenju u Kremnima, a da je u Biosci počeo da radi nastavnik (svedok BB) koji ima istu stručnu spremu kao i tužilac. Tužiocu je ugovor o radu na određeno vreme zaključen 01.09.2016. godine otkazan zbog isteka roka na koji je zaključen. Inače, tužena u svom sastavu ima izdvojena odeljenja bez svojstva pravnih lica u mestu Bioska od prvog do osmog razreda, Keserovina od prvog do četvrtog razreda, Mokra Gora od prvog do osmog razreda i Kotroman od prvog do četvrtog razreda. Poslednji ugovor o radu tužilac je sa tuženom zaključio 31.10.2016. godine do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnosti odluke o izboru kandidata po konkursu. Tužena je u toku 2016. godine raspisala konkurs za nastavnika ... po kome je primljena VV za rad u odeljenju u Kremnima, a u odeljenju u Biosci umesto tužioca počeo je da radi BB, sa istom stručnom spremom kao i tužilac, na određeno vreme.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je primenio član 12. Zakon o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ broj 45/91...29/96 i dr. i 39/96) kao i član 23. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/2001...73/2001) kojim je bilo propisano da radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje za obavljanje određenih poslova koji neprekidno ili sa prekidima traju najduže tri godine, te da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je radni odnos zasnovan. S obzirom da je tužilac radni odnos na određeno vreme zasnovao 22.01.1996. godine, jer se na konkurs nije javio niko sa odgovarajućom stručnom spremom, a nastavio da radi po isteku ovog zaključenog ugovora i obavljao iste poslove po istom osnovu sve do zaključenja ugovora o radu na određeno vreme od 31.08.2001. godine, koji je zaključio radi zamene nastavnika koji koristi plaćeno odsustvo, kao i ugovor od 04.12.2001. godine, zatim u periodu od 14.03.2002. godine do 31.08.2005. godine sa tuženom zaključio više ugovora o radu na određeno vreme sa punim radnim vremenom na poslovima nastavnika ..., suprotno članu 23. stav 1. Zakona o radu, a i nadalje sve do 01.12.2016. godine, drugostepeni sud je zaključio da je radni odnos tužioca na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme 22.03.2005. godine. Pri tome, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji je stupio na snagu 25.06.2003. godine nije sadržao odredbu da radni odnos na određeno vreme ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme. Takođe, drugostepeni sud je smatrao da činjenica da tužilac nije tražio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 02.12.2016. godine ne utiče na osnovanost tužbenog zahteva, jer je rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu doneto zbog isteka roka na koji je radni odnos zaključen, tako da se radi o deklarativnom rešenju kojim se samo konstatuje prestanak radnog odnosa istekom roka na koji je ugovor zaključen. Tužena, na kojoj je bio teret dokazivanja činjenice kada je tužiocu uručila rešenje od 02.12.2006. godine ovaj dokaz nije dostavila u toku postupka, pa je sud ocenio da je tužba blagovremena. Radni odnos tužioca na određeno vreme trajao je nepunih 20 godina što predstavlja zloupotrebu prava rada na određeno vreme.

Na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, na šta se osnovano ukazuje u reviziji tužene.

Naime, tužena je donela rešenje broj .. od 02.12.2016. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu na određeno vreme broj .. od 31.10.2016. godine zaključno sa 02.12.2016. godine, kao poslednjim danom rada, usled prestanka razloga zbog kojeg je zasnovan radni odnos. Tužiocu od dana dostavljanja tog rešenja počinje da teče rok u kome može tražiti zaštitu povređenog prava podnošenjem tužbe, kako za njegov poništaj, tako i za utvrđenje da mu je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme. Podnošenjem tužbe sa zahtevom za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, tužilac dokazuje pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme. Nepokretanje postupka za zaštitu prava kod nadležnog suda tužbom za poništenje rešenja o prestanku radnog odnosa broj .. od 01.12.2016. godine dovodi do neosnovanosti tužbenog zahteva po tužbi u ovom sporu, kojom tužilac traži da se utvrdi da je kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 17.06.2003. godine. Od dana dostavljanja rešenja o prestanku radnog odnosa usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, počinje da teče prekluzivni rok u kome se može tražiti zaštita povređenog prava podnošenjem tužbe nadležnom sudu. Međutim, tužilac nije osporavao rešenje o prestanku radnog odnosa usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, pa mu je radni odnos prestao na osnovu pravnosnažnog rešenja i ne može sa uspehom tražiti utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme i vraćanje na rad.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude pod a).

Tužena je uspela u postupku, troškove je tražila i opredelila zbog čega, u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, tužilac treba da tuženoj isplati troškove postupka, i to za sastav odgovora na tužbu 16.500,00 dinara, zastupanje od strane punomoćnika na sedam održanih ročišta po 18.000,00 dinara i jednom održanom ročištu 29.250,00 dinara, za sastav revizije od 24.05.2023. godine 33.000,00 dinara, što ukupno iznosi 204.750,00 dinara, prema Advokatskim tarifama važećim u vreme preduzimanja navedenih radnji.

Tužena je uspela u revizijskom postupku, troškove tog postupka je tražila i opredelila, pa je tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove tog postupka u iznosu od 49.500,00 dinara, za sastav revizije, prema Advokatskoj tarifi („Sl. glasnik RS“ br. 43/23 od 26.05.2023. godine), koja je stupila na snagu 03.06.2023. godine.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke pod b) i stavu drugom izreke, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Pedsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković