v) ODBIJA tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos na neodređeno vreme radi obavljanja poslova ... pomoćnog radnika kod tuženog dana 30.11.2021. godine i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5537/21 od 02.02.2023. godine, stavovima od prvog do tridesetog izreke, utvrđeno je da su ništavi ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni između parničnih stranaka, bliže određeni u izreci ove presude. Stavom trideset prvim izreke, utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme kod tuženog radi obavljanja poslova ... pomoćnog radnika počev od 12.01.2014. godine. Stavom trideset drugim izreke, utvrđeno je da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos na neodređeno vreme radi obavljanja poslova ... pomoćnog radnika kod tuženog dana 30.11.2021. godine. Stavom trideset trećim izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom trideset četvrtim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove od 651.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1781/23 od 25.07.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom do trideset trećeg izreke. Ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trideset četvrtom izreke i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbi člana 441. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud odluku zasnovao na činjenicama utvrđenim u prvostepenoj presudi, a zbog povreda odredaba postupka o preinačenju tužbe pred prvostepenim sudom revizija se ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao izvršilac posla, je sa tuženim, kao naručiocem posla, zaključio više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, na osnovu kojih je neprekidno bio radno angažovan u periodu od 06.01.2014. godine do 30.11.2021. godine. Poslednji ugovor o privremenim i povremenim poslovima zaključen je 24.06.2021. godine. Tužilac je po tim ugovorima obavljao poslove ... pomoćnog radnika, koji su opštim aktom tužene sistematizovani kao radno mesto. Tokom navedenog perioda tužilac je koristio sva prava koja su mu po zakonu pripadala na osnovu radnog angažovanja. Nakon isteka roka po poslednjem zaključenom ugovoru, tužiocu je prestao rad kod tuženog.

Po oceni nižestepenih sudova, tužilac je neprekidnim radnim angažovanjem kod tužene na istim poslovima duže od sedam godina stekao status zaposlenog na neodređeno vreme, a što proizlazi iz odredbi članova 32, 37. i 197. stav 1. Zakona o radu, te članova 66. i 103. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovori o privremenim i povremenim poslovima su po ovim odredbama specifični ugovori radnog angažovanja van radnog odnosa, a suština njihovog predmeta je da poslovi radi čijeg se obavljanja zaključuju ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Poslovi koje je tužilac kontinuirano obavljao sistematizovani su kao radno mesto po opštem aktu tuženog, pa kako se po svojoj sadržini i opisu ne mogu upodobiti sa privremenim i povremenim poslovima iz člana 197. Zakona o radu, ugovori su po članu 103. Zakona o obligacionim odnosima ništavi, jer su zaključeni protivno Zakonu o radu. Po oceni nižestepenih sudova, tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme 12.01.2014. godine, pri čemu je na sporni odnos bez uticaja zabrana zapošljavanja novih lica iz člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, jer je i po tom zakonu tuženi imao mogućnost prijema tužioca u radni odnos na neodređeno vreme.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Prema stavu 2. te odredbe, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. tog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Tuženi je javno preduzeće, koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 54/09 sa kasnijim izmenama i dopunama), spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 108/13) u članu 27e dodat je stav 34. kojim je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, izuzev uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Odredba člana 27e stav 34. navedenog zakona novelirana je više puta, tako da je zabrana korisnika javnih sredstava da zasnivaju radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta postojala od 2014. godine sve do 31.12.2020. godine. Odredba o ograničenju zapošljavanja iz člana 27k navedenog zakona, koja se primenjuje od 01.01.2021. godine, se u konkretnom slučaju ne može primeniti i nema retroaktivno dejstvo.

Odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona. Iz navedene odredbe proizlazi da se odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava, u odnosu na odredbe Zakona o radu nalaze u odnosu posebnog prema opštem zakonu i da se zato primenjuje pravilo da odredbe posebnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona.

Shodno navedenom, u vreme kada je započelo radno angažovanje tužioca po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima od 06.01.2014. godine, odredbe posebnog Zakona o budžetskom sistemu zabranjivale su tuženom da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta. To isključuje primenu opšteg propisa - člana 32. stav 2. Zakona o radu, o pravnoj fikciji zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme, u situaciji kada pre stupanja na rad, između zaposlenog i poslodavca nije zaključen pisani ugovor o radu. Zbog toga je pogrešan i zaključak nižestepenih sudova da su osporeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima simulovani (prividni) ugovori, koji nemaju dejstvo među ugovornim stranama (član 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) i da prikrivaju ugovor o radu koji važi, jer su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (član 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Naime, i ugovor o radu bi bio ništav – zaključen suprotno prinudnim propisima o zabrani zapošljavanja kod korisnika javnih sredstava, propisanoj posebnim Zakonom o budžetskom sistemu.

Po oceni Vrhovnog suda, zaključenjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima tuženi nije zloupotrebio pravni institut privremenih i povremenih poslova iz člana 197. Zakona o radu, sa namerom da izbegne zasnivanje radnog odnosa sa tužiocem. U vreme važenje zabrane novog zapošljavanja, tuženi je kroz rad van radnog odnosa zapravo rešavao problem nedostatka zaposlenih, saglasno navedenoj odredbi zakona.

Postojanje izuzetka od zabrane novog zapošljavanja, predviđeno članom 27e stavovima 35 – 37. Zakona o budžetskom sistemu, po shvatanju revizijskog suda ne utiče na drugačiju odluku o izjavljenoj reviziji. Prema tim odredbama, izuzetno od stava 34. tog člana, radni odnos sa novim licima mogao se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva; ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge, i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih; izuzetno od stava 36. tog člana, broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava, može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, uz saglasnost tela Vlade na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva.

U konkretnom slučaju, nema dokaza da je tuženom, na osnovu člana 27e stav 35– 37. Zakona o budžetskom sistemu i člana 3. stav 1. Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 113/13 sa kasnijim izmenama i dopunama) data saglasnost za zapošljavanje novih lica radi popunjavanja upražnjenih i slobodnih radnih mesta u 2014. godini. Zaključcima Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje, donetim u narednim godinama, tuženom je data saglasnost da ima ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po osnovu ugovoru o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i po drugim osnovima veći od 10% ukupnog broja zaposlenih na neodređeno vreme. Date saglasnosti omogućavaju tuženom da zaposli nova lica (na određeno vreme, zbog povećanog obima posla) uz uslov da raspolaže potrebnim sredstvima, ali ga ne obavezuju na zasnivanje radnog odnosa sa tužiocem, jer je tuženi kao poslodavac slobodan u izboru sa kojim licem po tom osnovu će zasnovati radni odnos.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano je i isticanje odredbe člana 27k Zakona o budžetskom sistemu, unete novelama tog zakona objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 149/20. Označena odredba primenjuje se od 01.01.2021. godine, reguliše ograničenje zapošljavanja kod korisnika javnih sredstava i nema retroaktivno dejstvo. Odredba se ne može primeniti u ovom sporu, u kojem tužilac traži utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 12.01.2014. godine, danom stupanja na rad kod tuženog. Osim toga, tužilac nije zasnovao tužbu i predlagao izvođenje dokaza na okolnosti kojim je zaposlenima na neodređeno vreme prestao radni odnos kod tuženog 2020. godine, niti koliko je u kalendarskoj 2021. godine tuženi mogao da zaposli nova lica bez posebnih dozvola i saglasnosti, pa nema uslova ni za utvrđenje da je radni odnos na neodređeno vreme zasnovan nakon 01.01.2021. godine, kada je prestala zabrana zapošljavanja novih lica. Dakle, u vreme kada je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje postojanja radnog odnosa, važila je zabrana zapošljavanja propisana članom 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, a odredba o ograničenju zapošljavanja iz člana 27k tog zakona u konkretnom slučaju se ne može primeniti.

Iz navedenih razloga, po stanovištu revizijskog suda, tužilac ne može sa uspehom da ostvaruje sudsku zaštitu traženim utvrđenjem ništavosti ugovora o privremenim i povremenim poslovima i da je stupanjem na rad zasnovao radni odnos bez zaključenog ugovora o radu. Zbog toga je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković