U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Radoslave Mađarov i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Vladimir Ilić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4578/24 od 25.09.2024. godine, u sednici održanoj 06.02.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4578/24 od 25.09.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 28825/19 od 19.10.2023. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P 28825/19 od 10.04.2024. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca u delu koji se odnosi na potraživanje naknade nematerijalne štete povučena. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužoica AA iz ..., kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu na ime razlike između neto isplaćene plate i plate koju bi on po redovnom toku stvari primao da nije udaljen sa dužnosti u periodu od 01.04.2009. godine do 09.02.2017. godine isplati pojedinačno označene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. dana u mesecu za prethodni mesec do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu po osnovu izgubljene neto uvećane plate za rad van radnog vremena za period od 01.02.2009. godine do 09.02.2017. godine isplati pojedinačno označene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22 dana u mesecu za prethodni mesec, pa do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime izgubljene zarade za stručno dežurstvo u periodu od 01.02.2009. godine do 09.02.2017. godine isplati pojedinačno označene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. dana u mesecu za prethodni mesec, pa do isplate. Stavom petim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4578/24 od 25.09.2024. godine odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda ispravljena rešenjem istog suda P 28825/19 od 10.04.2024. godine u drugom, trećem, četvrtom i petom stavu izreke i odbijen, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11....10/23), pa je ocenio da izjavljena revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 372. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu KiP 4/09 od 13.02.2009. godine prema tužiocu je određen pritvor koji mu se računao od 10.02.2009. godine, kada je lišen slobode, a koji je po tom rešenju mogao trajati najduže mesec dana, računajući od dana lišenja. Rešenjem Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu KiP 4/09 od 04.05.2009. godine prema tužiocu je ukinut pritvor određen rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu KiP 4/09 od 13.02.2009. godine, produžen rešenjem Kv veća posebnog odeljenja tog suda KiP 4/09 KVP 77/09 od 09.03.2009. godine i odlučeno je da se okrivljeni tužilac ima odmah pustiti na slobodu.

Naredbom Ministra odbrane Pov 1-160 od 18.03.2009. godine, tužilac je udaljen sa dužnosti načelnika Kabineta za ... grupe ... i Kabineta za ..., ... centra 1 Sektora (za ...) Vojno medicinske akademije, Sektora za ... Ministarstva odbrane Republike Srbije, FČ pukovnika, mesto službovanja Beograd. Ova naredba je doneta jer je tužiocu rešenjem Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu KiP 4/09 od 13.02.2009. godine određen pritvor u trajanju od mesec dana. Nakon što je tužiocu ukinut pritvor, rešenjem Vojno medicinske akademije INT 12-94 od 19.05.2009. godine tužiocu je određena naknada plate u visini od 80% plate utvrđene prema koeficijentu određenom za najniži položaj za čin pukovnika PG 12 od 1,10 i koeficijentu prema činu od 0,87. Po osnovu posebnih uslova službe u Vojsci Srbije tužiocu je određen dodatni koeficijent u visini od 25% osnovnog koeficijenta, a pravo na naknadu plate utvrđeno ovim rešenjem tužiocu pripada počev od 04.05.2009. godine, kada mu je ukinut pritvor. Tužilac je i nadalje ostao udaljen sa dužnosti, sve do rešenja Ministarstva odbrane – Uprave Centra Vojno medicinskih ustanova I 393-3 od 06.02.2017. godine, kada je razrešen profesionalne vojne službe sa danom 09.02.2017. godine, sa pravom na penziju.

Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu – Posebnog odeljenja za organizovani kriminal KPo 1 145/17 od 21.12.2018. godine prema tužiocu je, na osnovu člana 422. tačka 3. ZKP odbijena optužba da je izvršio produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi sa članom 61. KZ, na mestu, na način i u vreme kako je to bliže navedeno u toj presudi. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke obračunata je ukupno neto izgubljena plata tužioca u iznosu od 2.669.974,42 dinara, ukupno izgubljeno neto uvećanje plate tužioca za isti period za rad na VMA van radnog vremena (honorarni rad) 1.338.548,51 dinar i za stručno dežurstvo u VZU 1.676.304,87 dinara, što ukupno iznosi 5.734.827,80 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u nalazu veštaka.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da tužilac u konkretnom slučaju traži naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja u vezi sa zaradom ne zbog toga što je bio u pritvoru, već zbog toga što je protiv njega vođen krivični postupak u kome je u odnosu na njega doneta odbijajuća presuda. Primenom člana 584. stav 1, 2. i 3, članova 588. do 591. ZKP i članova 154, 158, 172. stav 1. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je ocenio da, iako je doneta odbijajuća presuda, nije ispunjen uslov za naknadu štete, jer je to pravo dato samo u slučaju neosnovanog lišenja slobode, odnosno u slučaju neopravdane osude, kako je to propisano navedenim odredbama ZKP. Vođenje krivičnog postupka koje je okončano odbijajućom presudom prema tužiocu po automatizmu ne predstavlja dokaz nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene, jer se prema odredbama ZKP svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica ne dokaže pravnosnažnom odlukom suda. Vođenje krivičnog postupka protiv tužioca sama po sebi ne daje pravo tužiocu na naknadu štete koju je usled toga pretrpeo, ukoliko se ne utvrdi odgovornost štetnika, što u konkretnom slučaju nije utvrđeno, pa tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete.

Drugostepeni sud je prihvatio ovakvo stanovište prvostepenog suda dodajući da je bez uticaja ukazivanje u žalbi tužioca da sud nije vezan osnovom istaknutog tužbenog zahteva. Naime, sud je vezan samim tužbenim zahtevom, a tužilac potražuje naknadu materijalne štete zbog vođenja krivičnog postupka nakon donošenja rešenja o udaljenju i umanjene plate, odnosno naknade plate u visini od 80%. Samo pokretanje i vođenje krivičnog postupka koji je okončan donošenjem odbijajuće ili oslobađajuće presude i dužina trajanja tog postupka nije dovoljna za naknadu tog vida štete. Tužilac ima pravo na naknadu za taj vid štete ukoliko bi dokazao da je bilo nepravilnog ili nezakonitog rada državnog organa i uzročno-posledične veze između takvog rada državnog organa i pretrpljene štete, što tužilac u konkretnom slučaju nije dokazao.

Na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo odbijajući tužbeni zahtev, a za takvu odluku su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Zakonik o krivičnom postupku propisuje postupak za ostvarivanje prava lica neosnovano lišenog slobode ili neosnovno osuđenog tako što u odredbi člana 584. propisuje koja se lica smatraju neosnovano lišenim slobode, a u odredbi člana 585. ko se smatra neosnovano osuđenim licem, pa ta lica imaju pravo na naknadu štete i druga zakonom propisana prava.

U konkretnom slučaju, tužilac je lice prema kome je odbijena optužba da je izvršilo krivično delo koje mu je optužnicom stavljeno na teret, a ta odluka krivičnog suda nije osnov za naknadu štete zbog vođenja krivičnog postupka. Postupci policijskih organa, javnog tužioca, istražnog sudije i sudije na pretresu u slučaju postojanja osnova sumnje i osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo, ako su preduzeti po pravilima postupka koji propisuje Zakon o policiji i Zakon o krivičnom postupku. ne predstavljaju osnov za naknadu materijalne ili nematerijalne štete, jer su zasnovani na zakonu. To što je krivični postupak, kao u konkretnom slučaju, završen donošenjem presude kojom je optužba odbijena, nije razlog za naknadu štete zbog vođenja krivičnog postupka, osim u slučaju postojanja konkretnih propusta organa tužene, odnosno protivpravnog postupanja koje tužilac u ovoj parnici nije dokazao. Dužina trajanja krivičnog postupka takođe nije osnov za naknadu štete zbog nezakonitog rada organa tužene, u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacioim odnosima, s obzirom da je u vreme trajanja krivičnog postupka protiv tužioca zaštita prava na suđenje u razumnom roku i prava na naknadu štete nastale povodom istog bila obezbeđena u skladu sa odredbom člana 82, 89. i 99. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07...18/13) ustavnom žalbom, a potom odredbom člana 8A-8B Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 116/08...101/13) i Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ br. 40/2015). Odgovornost države kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa kao posledica takvog rada organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za štetu, pa pošto su organi tužene u konkretnom slučaju postupali u okviru zakonskih ovlašćenja, nema osnova za njenu odgovornost u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. S toga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. stav 1, člana 154. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Pedsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković