Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 461/25 od 24.04.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i u usvajajućem delu stava četvrtog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi kao nezakonit sporazum o prestanku radnog odnosa na zahtev zaposlenog od 28.10.2020. godine, da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od 28.10.2020. do 01.06.2023. godine, u pojedinačno naznačenim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, da na navedene iznose uplati doprinose nadležnim fondovima PIO i zdravstvenog osiguranja po stopi i osnovici koja važi na dan uplate, kao i da tužiocu umesto vraćanja na rad isplati naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u visini dve mesečne zarade u ukupnom iznosu od 85.238,34 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 07.10.2024. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke, ukinuta je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu petom izreke prvostepene presude i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje o eventualnom tužbenom zahtevu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačenom delu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca sa zahtevom za naknadu troškova.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovna.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog na koje se ukazuje revizijom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... na osnovu ugovora o radu od 06.05.2020. godine. Sprazumom o prestanku radnog odnosa od 28.10.2020. godine tužiocu je prestao radni odnos. U članu 2. sporazuma utvrđeno je da će zaposlenom biti isplaćene sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je ostvario do prestanka radnog odnosa, kao i iznos od 150.000,00 dinara neto, u koji su uračunate obaveze koje poslodavac ima prema zaposlenom, dok članom 4. zaposleni potvrđuje da je obavešten na posledice do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Pre potpisivanja sporazuma tužiocu su predočene opcije za prestanak radnog odnosa i to sporazumni prestanak radnog odnosa uz nadoknadu od 150.000,00 dinara neto u vidu stimulativne otpremnine ili prestanak radnog odnosa kao tehnološkim višku uz ostvarivanje prava na novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanja u trajanju od tri meseca. Tužilac se bez konsultacije sa stručnim licem odmah opredelio za opciju sporazumnog prestanka radnog odnosa i isplatu stimulativne otpremnine. Prilikom potpisivanja sporazuma tužiocu nisu stavljene u izgled negativne posledice odbijanja potpisivanja sporazuma, tako da isti nije potpisan usled pretnje ili prinude. Takođe, tužilac je bio svestan i upućen da poptisuje sporazum kojim će mu prestati radni odnos, bio je upoznat sa posledicama prestanka radnog odnosa, odnosno da potpisivanjem sporazuma ne može da ostvari pravo za slučaj nezaposlenosti kod Nacionalne službe za zapošljavanje, a nije mu bilo uskraćeno ni pravo da se pre potpisivanja sporazuma konsultuje sa pravnim savetnikom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, poništio sporazum o prestanku radnog odnosa kao nezakonit i obavezao tuženog da tužiocu isplati potraživane naknade štete, zaključujući da je tužilac prilikom potpisivanja sporazuma bio u bitnoj pravnoj zabludi kako u pogledu posledica nepotpisivanja sporazuma tako i u pogledu isplate iznosa stimulativne otpremnine.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da je osporeni sporazum o prestanku radnog odnosa u skladu sa članom 177. Zakona o radu, da je zaključen u pisanoj formi, potpisan od strane tužioca i tuženog uz obaveštenje o posledicama do kojih dolazi u ostvarenju prava za slučaj nezaposlenosti, pri čemu prilikom potpisivanja istog nije bilo mana volje u smislu člana 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev (drugostepeni sud je preinačenjem prvostepene presude odbio osnovni tužbeni zahtev, a ukinuo odluku o troškovima postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje o eventualnom tužbenom zahtevu).

Po oceni Vrhovnog suda razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava su neosnovani.

Naime, jedan od razloga za prestanak radnog odnosa iz člana 175. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) je i sporazum između zaposlenog i poslodavca. Članom 177. istog zakona, propisano je da radni odnos zaposlenog može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog (stav 1), a da je pre potpisivanja sporazuma, poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti (stav 2).

U konkretnom slučaju, a prema citiranoj odredbi zakona, osnov za prestanak radnog odnosa tužiocu je sporazum koji je zaključio sa tuženim. Sporazum se smatra zaključenim kada poslodavac i zaposleni postignu saglasnost, kako o prestanku radnog odnosa, tako i u pogledu ostalih pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplatu neisplaćenih zarada i drugih primanja i dr.) i da bi sporazumni prestanak radnog odnosa proizvodio dejstvo on mora da bude rezultat slobodno izražene volje. Tužilac pre zaključenja sporazuma nije bio suočen sa pretnjom ili prinudom, upoznat je o posledicama u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti i tužilac se opredelio za sporazumni prestanak radnog odnosa potpisivanjem istog, pri čemu nije dokazao da mu je pre potpisivanja uskraćena mogućnost konsultacije sa pravnim savetnikom. Iz navedenog proizlazi da je pobijani sporazum zaključen bez postojanja mana volje u smislu člana 60. Zakona o obligacionim odnosima, a nije postojala ni bitna zabluda na strani tužioca u smislu člana 61. istog zakona. Prema tome, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je predmetni sporazum o prestanku radnog odnosa tužilac potpisao na osnovu slobodno izražene volje i nakon što se opredelio za ovakav način prestanka radnog odnosa, kao i da je bio svestan posledica sporazumnog prestanka radnog odnosa, saglasno članu 177. Zakona o radu, pa su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Kako je pobijani sporazum o prestanku radnog odnosa zakonit tuženi nije u obavezi da tužiocu naknadi potraživanu naknadu štete na ime izgubljene zarade, kao i naknadu štete umesto vraćanja na rad, u smislu člana 191. stav 1. i 5. Zakona o radu.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen, s obzirom da ovi troškovi nisu bili nužni za vođenje parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, pa je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Na osnovu izloženog primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković