U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Tatjane Đurica, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Globos MC Trade DOO Beograd, MB 17088661, čiji je punomoćnik Zoran Pavlović, advokat u ..., protiv tuženog Sava neživotno osiguranje ADO Novi Beograd, MB 17407813, čiji je punomoćnik Zora Dobričanin Nikodijević, advokat u ..., uz učešće umešača na strani tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Mirjana Živić Knežević, advokat u ... i umešača na strani tuženog Društvo za reosiguranje Dunav-Re A.D.O. Beograd, MB 07046901, čiji je punomoćnik Dejan Davidović, advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 4722/23 od 21.03.2024. godine, u sednici veća održanoj 16.04.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tužioca se ODBIJA kao neosnovana u delu kojim se pobija presuda Privrednog apelacionog suda 11Pž 4722/23 od 21.03.2024. godine u I stavu izreke, kojim je odbijena žalba tužioca i umešača na strani tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 4546/18 od 22.03.2023. godine, u stavu II izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev za iznos od 14.136.409,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.09.2013. godine do isplate.

USVAJA SE revizija, UKIDA se presuda Privrednog apelacionog suda u 11Pž 4722/23 od 21.03.2024. godine u stavu I, II, III i IV izreke, u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 4546/18 od 22.03.2023. godine u stavu II izreke u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za zakonske zatezne kamate na iznos od 8.020.566,50 dinara počev od 10.09.2013. godine do 16.05.2017. godine, u delu kojim je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P 4546/18 od 22.03.2023. godine u stavu I i III izreke tako što je odbijen zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 8.020.566,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2017. godine do isplate i u delu u kome je odlučeno o troškovima parničnog postupka u odnosu na tužioca, i u tom delu se predmet vraća Privrednom apelacionom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu P 4546/18 dana 22.03.2023. godine, kojom je u stavu I izreke delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu plati 8.020.566,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2017. godine; u stavu II izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu plati 14.136.409,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.09.2013. godine do isplate i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 8.020.566,50 dinara počev od 10.09.2013. godine do 16.05.2017. godine; u stavu III izreke rešio da svaka strana i umešači snose svoje troškove postupka.

Privredni apelacioni sud je presudu 11Pž 4722/23 od 21.03.2024. godine u I stavu izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužioca i umešača na strani tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 4546/18 od 22.03.2023. godine u stavu II izreke; u stavu II izreke preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu P 4546/18 od 22.03.2023. godine u stavu I i III izreke i odlučio: 1) odbija se zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 8.020.566,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2017. godine do isplate i 2) nalaže se tužiocu da tuženom isplati 1.144.750,00 dinara, na ime naknade troškova postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate; u III stavu izreke, naložio tužiocu da tuženom plati 359.611,34 dinara na ime naknade troškova drugostepenog postupka sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate i u IV stavu izreke, odbio kao neosnovane zahteve tužioca, umešača na strani tužioca i umešača na strani tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija u celosti, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao pobiijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija tužioca osnovana u delu u kojem pobija pravnosnažnu presudu u odbijajućem delu za zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 8.020.566,50 dinara za period od 10.09.2013. godine do 16.05.2017. godine i u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca za iznos od 8.020.566,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2017. godine do isplate, i posledično u delu odluke o troškovima parničnog postupka u odnosu na tužioca, dok je revizija neosnovana u delu kojim se pobija pravnosnažna presuda doneta u drugom stepenu u odbijajućem delu za tužbeni zahtev za iznos od 14.136.409,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.09.2013. godine do isplate.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji tužilac ističe da je drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka u smislu da je izostao pregled izvedenih dokaza i ocena tih dokaza. Međutim, u delu u kojem je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu za tužbeni zahtev za 14.136.409,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.09.2013. godine do isplate nema takve povrede odredaba parničnog postupka na koju revident ukazuje, a koja bi bila od značaja na pravilnost odluke u smislu odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema činjeničnom stanju, na osnovu koga je doneta drugostepena presuda, koje je utvrdio prvostepeni sud, stranke su zaključile ugovor o osiguranju imovine po polisi osiguranja broj ... sa važnošću od 22.03.2012. godine do 22.03.2013. godine, kojom je od osnovnih požarnih rizika osiguran građevinski objekat na splavu, bez plovnog dela – pontona, registrovan pod ..., koji se u trenutku potpisivanja polise nalazi u Beogradu, na desnoj obali reke Dunav, pričvršćen za obalu. Taj objekat je izgoreo u požaru 14.01.2013. godine i na njemu je i nastupila totalna šteta. Polisa je vinkulirana u korist banke – Hipo Alpe Adrija Bank AD Beograd, kojoj je kao korisniku osiguranja dana 11.04.2013. godine isplaćen nesporan iznos štete u visini od 6.506.428,41 dinar. Sastavni deo ugovora o osiguranju su Uslovi za osiguranje od opasnosti od požara i nekih drugih opasnosti u kojima je, članom 23. stav 1. tačka 1, predviđeno da vrednost osigurane stvari predstavlja cena izgradnje novog objekta, prema cenama u mestu gde se objekti nalaze, umanjena za iznos procenjenog rabaćenja, dok osigurana suma naznačena u polisi predstavlja samo gornji limit odgovornosti osiguravača. Visina naknade iz osiguranja na bazi cene izgradnje novog građevinskog objekta prema cenama u mestu gde se nalazi, umanjena za procenat rabaćenja, iznosi 14.526.994,92 dinara, što umanjno za iznos od 6.506.428,42 dinara plaćen 15.04.2013. godine banci „Hipo Alpha Adrija Bank“ AD Beograd, iznosi 8.020.566,50 dinara, što je prema odluci prvostepenog suda obaveza tuženog da isplati tužiocu. Cena izgradnje novog građevinskog objekta koji je bio predmet osiguranja utvrđena je na osnovu utvrđenja da je prilikom izgradnje korišćeno tikovo drvo predviđeno projektom po ceni navedenoj u računu broj 3/08 od 12.06.2008. godine, dok prvostepeni sud nije prihvatio da je za izgradnju osiguranog objekta korišćeno tikovo drvo. Prvostepeni sud je naveo da je po polisi osiguranja imovine kao način osiguranja za osnovni rizik navedena stvarna vrednost objekta od 31.000.000,00 dinara, i da ugovorena suma osiguranja predstavlja maksimalnu obavezu osiguravača za svaku pojedinu stvar osiguranu polisom. Na osnovu iznetog je prvostepeni sud utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan za iznos od 8.020.566,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izrade nalaza veštaka 17.05.2017. godine, kojim je utvrđena visina obaveze tuženog, u smislu odredbe člana 186. Zakona o obligacionim odnosima. Odbijen je tužbeni zahtev za zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnog duga pre tog datuma, i za iznos od 14.136.409,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, zato što tužilac nije dokazao da je u osigurani objekat ugrađena tikovina, odnosno vrednost potrebna za izgradnju objekta utvrđena je u iznosu od 14.526.994,92 dinara.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu za tužbeni zahtev, jer je prihvatio ocenu prvostepenog suda da tužilac nije dokazao da je u osigurani objekat ugrađena tikovina, odnosno drugačiju vrednost potrebnu za izgradnju osiguranog objekta koji je uništen u požaru. Odluku je smatrao pravilnom u odbijajućem delu za tužbeni zahtev i sa razloga nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca. Iz tog razloga je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev za iznos od 8.020.566,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2017. godine do isplate. Drugostepeni sud nalazi da je tužilac propustio da pruži dokaze o izmirenju obaveza prema banci na koju je vinkulirana polisa, ili saglasnost banke za isplatu po predmetnom tužbenom zahtevu, što je prema sadržini spisa tuženi osporio. Za drugostepeni sud bitno je da iz izvedenih dokaza proizilazi da je tužilac 28.03.2011. godine sa bankom zaključio sporazum o obezbeđenju novčanog potraživanja po ugovoru o dugoročnom kreditu broj ... od 16.03.2011. godine, na osnovu koga se određuje i sprovodi uknjižba založnog prava u korist poverioca (banke) na pokretnim stvarima dužnika, ovde tužioca – splavu sa kućicom reg. br ... . Pozivom na odredbu člana 938. Zakona o obligacionim odnosima, zaključuje da je tužilac ustupio svoje pravo na isplatu naknade štete banci, koja činjenica nije bila sporna u prvostepenom postupku, da postoji založno pravo banke na splavu sa kućicom, te da banka po samom zakonu ima pravo na isplatu sume osiguranja pošto je nastupio osigurani slučaj, te da tužilac kao osiguranik ne može tražiti nikakvu isplatu od osiguravača dok ne izmiri svoje obaveze prema banci, i ako ne pribavi izričitu saglasnost banke za takvu isplatu, na šta je tuženi ukazivao u toku postupka i u žalbi. Pošto tužilac takve dokaze nije dostavio, time nije dokazao aktivnu legitimaciju za zahtev da se tuženi obaveže da njemu, a ne banci, isplati naknadu.

Vrhovni sud ocenjuje da je pravilna odluka nižestepenih sudova o odbijanju tužbenog zahteva za 14.136.409,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, doneta pravilnom primenom odredaba člana 919. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojima je osiguravač, kada se dogodi osigurani slučaj, dužan isplatiti naknadu ili svotu određenu ugovorom. Iznos obaveze tuženog je pravilno utvrđen prema iznosu potrebnom za izgradnju stvari koja je osigurana i totalno uništena u požaru, kao osiguranom slučaju. Osiguravač nije u obavezi da osiguraniku isplati iznos preko stvarne štete, kako to pogrešno smatra revident. U reviziji se osporava pravilnost utvrđenja vrednosti osigurane stvari, što prema odredbi člana 407. stav 2. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljen revizijski razlog kojim se može pobijati drugostepena presuda kojom je potvrđena prvostepena presuda.

Međutim, presuda je u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za iznos od 8.020.566,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2017. godine, kao i u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu za tužbeni zahtev za zakonske zatezne kamate na isti iznos glavnog duga za period od 10.09.2013. godine do 16.05.2017. godine, zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 919., člana 905. stav 1. i člana 938.Zakona o obligacionim odnosima.

Prema odredbi člana 938. Zakona o obligacionim odnosima, o dodeljivanju naknade nosiocima zaloge i drugih prava, posle nastupanja osiguranog slučaja založna prava i ostala prava koja su ranije postojala na osiguranoj stvari imaju za predmet dugovanu naknadu, te osiguravač ne može isplatiti naknadu osiguraniku bez saglasnosti nosilaca tih prava. Ova lica mogu zahtevati neposredno od osiguravača da im u granicama svote osiguranja i prema zakonskom redu isplati njihovo potraživanje (stav 1. i 2.). Vinkulacija je izjava u polisi osiguranja kojom se ustupaju prava na osiguranje trećem licu. Ustupanje se obavlja pre nastanka osiguranog slučaja, a vinkulacijom polise se ne prenosi svojstvo osiguranika. Iz navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu koje se rešavaju odnosi tužioca, banke u čiju korist je polisa vinkulirana i tuženog, tužilac kao osiguranik može od tuženog osiguravača zahtevati isplatu iz osiguranja, ali samo u slučaju da za tu isplatu postoji saglasnost banke kojoj je polisa vinkulirana i da ne postoji potraživanje koje je obezbeđeno vinkulacijom polise. Utvrđeno je da je tuženi banci kojoj je vinkulirana polisa isplatio nesporan iznos štete u visini od 6.506.428,41 dinar. Drugostepeni sud je trebalo, radi pravilne primene odredaba člana 938. Zakona o obligacionim odnosima, da oceni od kakvog je značaja ova utvrđena činjenica po obavezu tuženog osiguravača da tužiocu kao osiguraniku isplati preostali dugovani iznos po ugovoru o osiguranju. Vrhovni sud smatra da pravilnom primenom odredbe člana 938. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa odredbom člana 919. i člana 905. Zakona o obligacionim odnosima, okolnost da tužilac nije tražio saglasnost banke na koju je vinkulirana polisa ne znači da je izgubio pravo iz osiguranja, niti da je prestala obaveza osiguravača, koji je dužan isplatiti naknadu ili svotu određenu ugovorom kada se dogodi osigurani slučaj. Odredba člana 919. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima o obavezama osiguravača na isplatu naknade ili ugovorene svote, upravo znači da je osiguravač bio taj koji je trebalo da pribavi sve dokaze od značaja za postojanje osiguravačeve obaveze da isplati osiguraniku ili nekom trećem naknadu, odnosno ugovorenu svotu. Prema tome, ne može se tužiocu staviti na teret okolnost da nije pribavio saglasnost banke na koju je vinkulirao polisu, posebno kod utvrđene činjenice da je banka već naplatila nesporan iznos po osnovu vinkulirane polise od ovde tuženog. Značj ove činjenice drugostepeni sud nije cenio, zbog pogrešne primene materijalnog prava na koje je napred ukazano. Iz tih razloga nije cenio ni kada je tuženi osiguravač dospeo u docnju sa ispunjenjem obaveze na isplatu, u smislu odredbe člana 919. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, od čega zavisi i njegova obaveza na isplatu zakonske zatezne kamate za period docnje.

Sa iznetih razloga je ukinuta drugostepena presuda u navedenom delu i predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima postupka u odnosu na tužioca ukinuta je po odredbi člana 165. stav 3. i 4. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković