Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 492/23 od 02.03.2023. godine, stavom prvim izreke žalba tuženog je odbijena i potvrđena prvostepena presuda u pobijanom delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi na naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u delu u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca BB, primenom člana 404. stav 1 Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse, s obzirom na to da je o istovrsnim tužbenim zahtevima u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneto više odluka kojima je materijalno pravo tumačeno i primenjeno na drugačiji način, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke, primenom člana 404. stav 2. ZPP.

Revizija tuženog izjavljena protiv dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje AA je dozvoljena, s obzirom na vrednost predmeta spora, a shodno članu 403. stav 3. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizja tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je vlasnik parcele broj ../2 KO Novi Sad 4, površine 1140 m2, a tužilac BB je vlasnik parcele broj ../2 KO Novi Sad 4, površine 539 m2. Prema Planu generalne regulacije prostora za mešovitu namenu zapadno od Subotičkog bulevara i severno od Bulevara vojvode Stepe u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 15/12 ... 39/18) i Planu detaljne regulacije gradskog groblja u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 43/18) za više parcela među kojima su i parcel broj ../2 i ../2 KO Novi Sad 4, celina, odnosno zona u kojoj se nalaze ove parcele predstavlja saobraćajnu površinu. Sve predmetne parcele su namenjene za javnu saobraćajnu površinu – regulaciju ulice .... Parcela broj ../2 KO Novi Sad 4, koristi se u krajnjem severozapadnom delu kao deo asfaltnog kolovoza u ulici ..., dok se ostatak parcele koristi kao obradivo poljoprivredno zemljište zajedno sa susednom parcelom broj ../1. Parcela broj ../2 KO Novi Sad 4 koristi se u krajnjem severozapadnom delu kao deo asfaltnog kolovoza u ulici ..., dok se ostatak parcele koristi kao obradivo poljoprivredno zemljište zajedno sa susednom parcelom broj ../1. Od ukupne površine parcele broj ../2 KO Novi Sad 4 privedeno je nameni 9,21%, a od parcele broj ../2 Novi Sad 4 privedeno je nameni 10,02%. Tržišna vrednost 1m2 predmetnih parcela iznosi 6.777,60 dinara/m2.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve tužilaca, jer je smatrao da je tuženi dužan da tužiocima isplati nakandu za oduzete parcele zbog povrede prava na mirno uživanje imovine, primenom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, kao i primenom odredbi Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o javnoj svojini. Po oceni prvostepenog suda to što je od ukupne površine parcele broj ../2 KO Novi Sad 4 privedeno nameni 9,21%, a od parcele broj ../2 Novi Sad 4 privedeno nameni 10,02%, nije od značaja na pravo tužilaca da im tuženi isplati tržišnu vrednost za celokupnu površinu predmetnih parcela, jer je njihovo pravo svojine realno izgubilo deo svoje suštine pošto su onemogućeni da u punom obimu ostvaruju svojinska ovlašćenja na zemljištu čiji su vlasnici, što predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno Ustavom Repbulike Srbije, a koje opravdava dosudu novčane naknade u visine tržišne vrednosti predmetnih parcela u celini.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, istu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, smatrajući da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, prihvatajući razloge koje je prvostepeni sud dao za svoju odluku.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, pa kako zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu potpuno utvrdili činjenično stanje, to su nižestepene odluke ukinute.

Prema odredbi člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom. Vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1).

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, stavom 2, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, dok je stavom 3. ropisano da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine.

Odredba člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadrži tri norme. Prve dve izražene su u prvom stavu navedenog člana i propisuju da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonima i opštim načelima međunarodnog prava. Treća norma nalazi se u drugom stavu označenog člana i predviđa da je državi dopušetno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim kako bi regulisala korišćenje imovine. Takvo regulisanje korišćenja ili upotrebe imovine mora biti u skladu sa opštim interesom, ili da bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Planom generalne regulacije prostora za mešovitu namenu zapadno od Subotičkog bulevara i severno od Bulevara vojvode Stepe u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 15/12 ... 39/18) i Planom detaljne regulacije gradskog groblja u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 43/18) za više parcela među kojima su i predmetne parcele broj ../2 i ../2 KO Novi Sad 4, celina, odnosno zona u kojoj se nalaze ove parcele predstavlja saobraćajnu površinu. U situaciji kada je zemište planskim aktom jedinice lokalne samouprave određeno za ulicu, to zemljište tog momenta, po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini. Shodno tome, jedinica lokalne samouprave ima obavezu da zemljište koje je postalo sredstvo javne svojine izuzme iz poseda ranijeg vlasnika i da mu za to plati odgovarajuću naknadu i upiše u javnu knjigu svoje pravo svojine. Imajući u vidu činjenicu da su predmetne parcele faktički delimično privedene nameni predviđenoj planskim aktima, s obzirom na to da je od ukupne površine parcele broj ../2 KO Novi Sad 4 privedeno nameni 9,21%, a od parcele broj ../2 Novi Sad 4 privedeno nameni 10,02% i koriste se kao ulica, to je na taj način izvršena faktička eksproprijacija, koja nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti u javnom interesu, iako ne postoji rešenje o eksproprijaciji zemljišta, odnosno njegovom izuzimanju iz poseda. S obzirom na to da se predmetne parcele delom koriste kao ulica, a većim delom nisu privedene nameni, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u obavezi da tužiocima isplati odgovarajuću novčanu naknadu za površinu koja je privedena nameni, po utvrđenoj tržišnoj vrednosti predmetnih parcela, dok za preostale delove predmetnih parcela koji delovi nisu privedeni nameni, za sada se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u obavezi da tužiocima isplati tržišnu vrednost i tih delova predmetnih parcela.

Tužioci nisu faktički lišeni u celini svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktima nisu sprečeni da imovinu drže, koriste i njome raspolažu u granicama određenim zakonom, u smislu člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Postojanje planskih akata kojim je predviđeno da će na zemljištu tužilaca biti izgrađeni javi objekti je uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskih akata ne znači da će možda i doći do njihove realizacije. Pravo države i jedinice lokalne samouprave da planskim aktima vrši urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije upitno sa stanovišta zakona (legalnosti) i vrši se u opštem interesu. Međutim, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu, izostanak njihove ponovne ocene u razumnim intervalima nakon donošenja, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.

Povredu prava na mirno uživanje imovine u sličnoj situaciji (izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine i zabrana gradnje na zemljištu od 1968. do 1980. godine) utvrđena je u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske. U označenoj presudi izražen je stav da dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolažu, ali da je u praksi znatno smanjila mogućnost vršenja tog prava i uticala na samu suštinu prava svojine, jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju kad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno, a isti značaj su imale i mere zabrane gradnje. S tim u vezi sud je zaključio da su mere zabrane gradnje predstavljale kontrolu upotrebe imovine i da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola ili zahtevaju naknadu štete. Slično kao u označenom predmetu, Evropski sud za ljudska prava je odlučio i u slučajevima Matos e Silva. LDA i drugi protiv Portugalije (presuda od 16.09.1996. godine) i Ellia SRL protiv Italije (presuda od 02.08.2001. godine), kada je utvrdio da nije došlo do faktičke eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojim je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bilo predviđena gradnja parka, uz zabranu gradnje na tom zemljištu došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom i oni trpeli prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

U postupku je utvrđeno da su predmetne parcele faktički delimično privedene nameni predviđenoj planskim aktima i koriste se kao ulica, dok preostali delovi predmetnih parcela nisu privedeni svojoj planskoj nameni i koriste se kao obradivo poljoprivredno zemljište. Ta činjenica nije dovoljna za zaključak da je zbog postojanja planskih akata pravo svojine tužilaca u toj meri ograničeno da vodi obavezi javne vlasti da tužiocima isplati tržišnu vrednost nepokretnosti i za površinu koja nije faktički privedena planiranoj nameni. Tužioci nisu u celosti faktički lišeni svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktima nisu sprečeni da predmetne parcele drže, koriste i njima raspolažu u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Postojanje planskih akata kojim je predviđeno da će na zemljištu tužilaca biti izgrađeni objekti javne namene su tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanjem planskih akata ne znači da će nužno i doći do njihove realizacije. Međutim, nesprovođenjem planskih akata u dužem vremenskom periodu uz izostanak njihove ponovne ocene u razumnim intervalima, nakon donošenja može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja. Sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. stav 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, kao i u skladu sa stavovima izraženim u napred navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može biti povređeno pravo vlasnika na mirno uživanje imovine i u slučaju kada aktivnosti države ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom zemljištu koje čini njegovu imovinu. Da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada naknada i u kom obimu i visini, procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Pri tom je naročito od značaja utvrđenje činjenica na koji način je vlasnik imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način je uskraćen ili ograničen u načinu korišćenja. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine treba da dokažu tužioci u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP. U smislu izloženog, po oceni Vrhovog suda pravilna primena materijalnog prava je zahtevala utvrđenje navedenih okolnosti da bi se odlučilo o zahtevima tužilaca za dosuđivanje naknade. Naime, da li je tužiocima povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li tužiocima za deo parcela koji nije priveden nameni pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji su način imovinu koristili do donošenja planskih akata i u kojoj meri i na koji način tužiocima je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuju tužioci u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga obe nižestepene presude su ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će radi pravilne primene materijalnog prava upotpuniti činjenično stanje, tako što će utvrditi na koji način su predmetne parcele korišćene do donošenja planskih akata, kao i nakon toga, te na koji način su tužioci onemogućeni da predmetne parcele koriste, odnosno na koji način su onemogućeni ili im je smanjena mogućnost raspolaganja imovinom isključivo iz razloga što su predmetne parcele obuhvaćene donetim planskim aktima, zbog čega eventualno trpe štetu u određenom obimu i visini.

Pošto postupi po primedbama iz ovog rešenja, prvostepeni sud će ponovo odlučiti o tužbenim zahtevima tužilaca, pri čemu će imati u vidu da su delovi predmetnih parcela privedeni planskoj nameni, a delovi parcela nisu, od čega zavisi visina naknade koju tužioci traže.

Odluka o troškovima postupka, zavisi od ishoda spora, zbog čega je pobijana odluka ukinuta i u delu odluke o troškovima postupka.

Sa napred navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u i zreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković