Tuženi je preko punomoćnika izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. ZPP. Drugostepeni sud je odluku doneo u granicama žalbenih navoda i ovlašćenja iz člana 394. ZPP, pri čemu je prihvatajući činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, drugačije primenio materijalno pravo, što predstavlja zakonom dozvoljeno postupanje drugostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1021/22 od 21.06.2022. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P 827/17 od 05.01.2022. godine i potvrđena u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah koji su dosuđeni tužilji BB iz ... na ime naknade nematerijalne štete nastale usled lekarske greške, odnosno nesavesnog lečenja od strane tuženog koji je kod tužioca zaposlen kao lekar specijalista iz oblasti ... . Tužilac je sa tuženim bio obuhvaćen tužbom tužilje BB u označenim presudama, kao solidarni dužnik, saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima koji uređuju odgovornost preduzeća za štetu u kome je zaposleni radio prouzrokovanu trećim licima. Po pravnosnažnim presudama obavezani su tužilac i tuženi da BB solidarno isplate iznos od 700.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete nastale usled pretrpljenih fizičkih bolova i iznos od 600.000,00 dinara na ime nematerijalne štete koju je ista trpela usled pretrpljenog straha, odnosno ukupan iznos od 1.300.000,00 dinara. Tužilac je tužilji BB dana 22.07.2022. godine isplatio celokupan navedeni iznos, iako je do štete došlo isključivom krivicom tuženog, odnosno usled njegovog nesavesnog rada, što proizilazi iz rezultata dokaznog postupka sprovedenog u parnici koja se vodila pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je s pozivom na odredbe članova 208. stav 1. i 277. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca zaključujući da su tužilac i tuženi u obavezi kao solidarni dužnici da isplate iznos od 1.300.000,00 dinara, iz čega proizilazi da tužilac ima pravo regresa na polovinu plaćenog iznosa, odnosno 650.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana isplate. U preostalom delu, a preko dosuđenog iznosa, tužbeni zahtev je odbijen.

Drugostepeni sud ne prihvata iznete razloge prvostepenog suda u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev, iz razloga što je tuženi oglašen krivim pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru K 586/14 od 27.11.2018. godine, te se odgovornost tuženog zasniva na utvrđenoj krivici shodno odredbama člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima a u vezi sa članom 13. Zakona o parničnom postupku, dok se odgovornost tužene bolnice Novi Pazar zasniva na šteti koju je njen zaposleni radom prouzrokovao shodno odredbi člana 171. Zakona o obligacionim odnosima. Kod utvrđene činjenice da tužilac ni na koji način nije prouzrokovao štetu tužilji, odnosno da je tuženi lekar specijalista pravnosnažno krivično osuđen zbog njegove krajnje nepažnje i zbog isključive krivice nastale usled njegovog nesavesnog rada, to prema stanovištu drugostepenog suda, tužilac ima pravo regresa u odnosu na tuženog u celosti, pa mu pored dosuđenog iznosa od 650.000,00 dinara, pripada i iznos od 650.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.07.2022. godine od dana kada je izvršena isplata tužioca oštećenoj, shodno odredbama člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijom se osporava izneto stanovište drugostepenog suda. Revident ukazuje da je u konkretnom slučaju reč o pasivnoj solidarnosti (čl. 414–420 ZOO). Ističe da odgovornost bolnice i lekara nije identična, jer bolnica odgovara po osnovu odgovornosti za drugoga (čl. 170. i 171. ZOO), dok se odgovornost lekara zasniva na krivici. Smatra da je drugostepeni sud pogrešno zasnovao odluku isključivo na pravnosnažnoj krivičnoj presudi, iako ta presuda nije bila izvedena kao dokaz pred prvostepenim sudom, čime je, po navodima revizije, prekoračio ovlašćenja iz člana 394. ZPP. Smatra da parnični sud nije vezan krivičnom presudom u pogledu svih činjenica, već samo u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice, dok pitanje uzročno- posledične veze i obima odgovornosti mora biti samostalno dokazano u parničnom postupku. Ističe da bolnica nije raspolagala odgovarajućom medicinskom opremom za blagovremeno utvrđivanje uzroka infekcije, što ukazuje na njen doprinos nastanku štete, te da nije bilo osnova da se teret regresa u celosti prebaci na tuženog.

Revizija nije osnovana.

Prema članu 13. Zakona o parničnom postupku, sud u parničnom postupku vezan je pravnosnažnom osuđujućom krivičnom presudom u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice učinioca.

Nasuprot revizijskim navodima drugostepeni sud nije prekoračio ovlašćenja kada je svoju odluku zasnovao na pravnom dejstvu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Novom Pazaru K 586/14 od 27.11.2018. godine, a koja je izvedena kao dokaz u postupku pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru koji je vođen pod brojem P 827/17 po tužbi oštećene protiv ovde tužioca i ovde tuženog radi naknade štete. Dakle, u tom postupku je utvrđeno da je tuženi učinio krvično delo iz člana 259. stav 1. u vezi člana 251. stav 1. Krivičnog zakona (teško delo protiv zdravlja ljudi), umišljajem, dakle obuhvata i eventualni umušljaj. Stoga se ne radi o ponovnom utvrđivanju odgovornosti tuženog, jer je o tome već odlučeno, već o osnovanosti zahteva za regres

Suprotno revizijskim navodima, u konkretnom slučaju šteta jeste bila posledica krivičnog dela nesavesnog lečenja, te je postojanje štete i uzročno- posledične veze obuhvaćeno činjeničnim opisom dela i razlozima krivične presude.

Kako je tuženi pravnosnažno oglašen krivim za krivično delo koje je rezultiralo štetnom posledicom po oštećenu, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je njegova odgovornost zasnovana na krivici u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema članu 172. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom.

Prema članu 208. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti može zahtevati od ostalih da mu naknade ono što je platio za njih. Stav 2. istog člana propisuje da sud određuje udeo svakog dužnika prema težini njegove krivice i težini posledica.

U konkretnom slučaju tuženi je štetu prouzrokovao isključivo svojom krajnjom nepažnjom, dok nije utvrđen bilo kakav doprinos bolnice nastanku štete, pa sledi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac ima pravo na regres u celosti.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković