O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 491/23 od 12.03.2024. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu za period od juna 2016. godine zaključno sa julom 2018. godine isplati manje isplaćenu zaradu u određenim pojedinačim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u stavu prvom izreke, kao i da na ove iznose u korist tužioca uplati nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 207.910,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2792/24 od 03.10.2024. godine, stavom prvim izreke, prvostepena presuda je preinačena, tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati 235.060,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova žalbenog postupka isplati 41.560,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Navode u reviziji kojima se ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog po osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme od 28.04.2009. godine i aneksa ugovora o radu od 15.03.2016. godine obavljao poslove „čuvar za ... prve grupe“, sa koeficijentom posla 1.420 do 01.04.2018. godine, a potom sa koeficijentom posla 1.473. Svi poslovi obezbeđenja kod tuženog razvrstani su u „čuvarske poslove“ sa koeficijentom posla 1.420, 1.475, 1.845 i „portirske poslove“ sa koeficijentom posla 1.669 i 1.851 i imaju slični opis - čuvanje objekata i lica, a bitna razlika je u stepenu samostalnosti i odgovornosti zaposlenih, utoliko što je čuvar za ... sa koeficijentom posla 1.420 osposobljen za poslove čuvara, ali uz stalnu kontrolu nadzornog osoblja, dok je portir prve grupe sa koeficijentom 1.851 osposobljen za samostalno i odgovorno obavljanje poslova portira bez posebne i stalne kontrole nadzornog osoblja. Tužilac je u periodu od 01.06.2016. godine do 31.07.2018. godine faktički radio na poslovima portira prve grupe, koji je vredovan koeficijentom 1.851, iako nije posedovao licencu za vršenje poslova fizičko-tehničkog obezbeđenja. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, tuženi je tužiocu u periodu od 01.06.2016. godine zaključno sa 31.07.2018. godine obračunala i isplatila zaradu prema koefivcijentima 1.420 i 1.472 umesto prema koeficijentu zarade 1.851 na koji način mu je isplatila 228.589,81 dinara manje od iznosa koji tužiocu za poslove koje je obavljao u spornom periodu pripada.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbi članova 16, 104. i 105. Zakona o radu i ocenio da je osnovan tužbeni zahtev za isplatu razlike između obračunate i isplaćene zarade tužiocu po koeficijentima 1. 420 i 1,473 i zarade na radnom mestu na kom je tužilac u periodu od 01.06.2016. godine do 31.07.2018. godine radio obračunate po koeficijentu 1.851, u iznosu utvrđenom iz nalaza i mišljenja sudkog veštaka. Tužilac se saglasio da u spornom periodu faktiči obavlja poslove portira na koje ga je pretpostavljeni raspoređivao, iako je aneksom ugovora o radu raspoređen na radno mesto čuvara za ... prve grupe, bio je stručno osposobljen u pogledu stručne spreme i drugih kriterijuma za obavljanje poslova portira, prošao je stručnu obuku i položio stručni ispit pred komisijom MUP-a za vršenje poslova obezbeđenja i zaštite, zbog čega je na odluku o tužbenom zahtevu bez uticaja činjenica da tužilac nije imao licencu, jer je položio stručni ispit i prošao stručnu obuku koja je preduslov za dobijanje licence.

Drugostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje primenio i odredbu člana 12. Zakona o privatnom obezbeđenju, kojim su propisani uslovi za izdavanje fizičkom licu licence za vršenje poslova privatnog obezbeđenja i ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan. Prema datim razlozima, ne može se izjednačiti rad tužioca koji je u spornom periodu bez licence faktički obavljao poslove portira, samim tim nije imao ovlašćenje za nošenje i upotrebu oružja, niti ovlašćenje da primenjuje mere i sredstva prinude prilikom izvršavanja radnih zadataka, sa onim zaposlenima koji su ta ovlašćenja imali, zbog toga što je za jednak rad neophodno ispunjenje uslova u pogledu stručnosti i radne sposobnosti, a činjenica da je tužilac prošao obuku i položio stručni ispit ne menja činjenicu da tokom spornog perioda nije stekao licencu za obavljanje poslova portira.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se navodima revizije ukazuje da se odluka drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva ne može prihvatiti kao pravilna.

Naime, pravilan je zakljaučak drugostepnog suda da tužilac nije imao licencu za obavljanje poslova portira, zbog čega se ni u pogledu zarade ne može izjadnačiti sa onim zaposlenima koji imali ovlašćenja za nošenje i upotrebu oružja i primenu mera i sredstva prinude prilikom izvršavanja radnih zadataka.

Međutim, odredbom člana 86. Zakona o privatnom obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 104/2013, 42/2015, 87/2018) propisano je da će pravna lica i preduzetnici koji na dan stupanja na snagu ovog zakona obavljaju delatnost privatnog obezbeđenja uskladiti svoj rad sa odredbama ovog zakona do 1. januara 2017. godine, osim za odredbe iz člana 24. stav 1. i člana 38. ovog zakona, za koje je rok za usklađivanje sa odredbama ovog zakona tri godine.

Pravilnom primenom citirane zakonske odredbe na utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog suda tužiocu pripada pravo na isplatu razlike u zaradi između radnog mesta „čuvar za ... prve grupe“ na koje mesto je ugovorom o radu rapoređen i radnog mesta „portir prve grupe“ na kom u periodu od 01.06.2016. godine zaključno sa 31.12.2016. godine radio, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, jer u tom periodu nije bila propisana zakonska obaveza posedovanja licence za zaposlene koji obavljaju poslove fizičko- tehničkog obezbeđenja, kakva obaveza za tuženog i zaposlene kod tuženog je uvedena počev od 01.01.2017. godine. Sledom navedenog, tužbeni zahtev za islatu razlike u zaradi za period od 01.01.2017. godine zaključno sa 31.07.2018. godine nije osnovan, jer tužilac u tom periodu nije pribavio licencu za obavljanje poslova privatnog obezbeđenja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP stavom prvim izreke preinačio drugostepenu presudu, tako što je žalbu tužene odbio kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu za period od 01.06.2016. godine zaključno sa 31.12.2016. godine isplati manje isplaćenu zaradu u određenim pojedinačim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate i da na te iznose u korist tužioca uplati nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, a u preostalom delu odluke o glavnom zahtevu reviziju tužioca stavom drugim izreke odbio kao neosnovanu, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Prema visini novčanog iznosa sa kojim je tužilac uspeo u sporu (61.647,86 dinara), pravilna je i odluka prvostepenog suda da mu primenom č.153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova koji su bili potrebni za vođenje parnice u iznosu koji je određen stavom drugim izreke prvostepene presude, zbog čega je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Imajući u vidu delimičan uspeh tužnog u sporu, po oceni Vrhovnog suda primenom čl. 153. stav 2, 154, 163. i 165. ZPP pripada mu pravo na srazmeran deo troškova drugostepenog postupka, i to za sastav žalbe 18.000,00 dinara i sudske takse na žalbu 13.138,84 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama, prema visini novčanog iznosa sa kojim je uspeo u sporu (166.941,95 dinara), zbog čega je stavom prvim izreke primenom člana 165. stav 2. ZPP naknada troškova drugostepenog postupka dosuđena tuženom snižena na 31.138,84 dinara.

Prema delimičnom uspehu tužioca u revizijskom postupku, primenom čl. 153. stav 2, 154, 163. i 165. ZPP pripada mu pravo na srazmeran deo troškova prema visini novčanog iznosa sa kojim je uspeo u sporu (61.647,86 dinara) u ukupnom iznosu od 30.829,57 dinara, i to za sastav revizije 9.000,00 dinara, sudske takse na reviziju 8.731,83 dinara i na odluku o reviziji 13.097,74 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama, pa je primenom 165. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković